Sve do sada pravoverni u celome svetu koljivima proslavljaju u subotu prve sedmice Velikog Posta uspomenu na ovo čudo, i štuju Hristovog stradalca, da se ne bi zaboravilo tako dirljivo promišljanje Božje o hrišćanima i pomoć svetog velikomučenika Teodora.

Ovaj svetitelj beše prezviter u Aleksandriji u ono vreme kada patrijarh u tom mestu beše jeretik Dioskor, jedan od pokretača monofizitske jeresi, koja učaše da u Hristu nisu dve prirode nego jedna...

Kada je monah German noću počeo čitati Psaltir i neku knjigu o Strašnome Sudu, Evdokija ga čuje i s pažnjom stane osluškivati njegove reči sve do kraja. Strah i užas obuzme je, tako da je ostala budna do svanuća...

Kada ga mučitelj Savin savetovaše da se odrekne Hrista i pokloni idolima neznabožačkim, odvrati mu Teodot: „Kad bi ti znao dobrotu Boga mojega, na koga se ja nadam, da će me zbog ovih kratkovremenih muka udostojiti večnoga života i ti bi poželeo da za njega postradaš ovako kao ja“.