Ovaj Hrisant bio je jedinac sin nekoga velikog boljara Polemija, koji se preselio iz Aleksandrije u Rim. Kao sin bogatih roditelja Hrisant izuči sve svetske škole imajući najučenije ljude za učitelje. No svetska mudrost zbuni ga i ostavi u neizvesnosti, šta je istina. I on tugovaše zbog toga...

Od mnogih spisa ovog svetog oca sačuvana je njegova katihetika, delo prvoklasno, koje potvrđuje veru i praksu Pravoslavlja do dana današnjega.

Kad uđu u njegovu izbu, nađu ga mrtva, no u licu svetla kao sunce. Iz one hartije roditelji njegovi saznaju, da je to njihov sin Aleksije, a nevesta, koja je trideset četiri godine živela bez njega, da je to njen muž, i obuze ih sve neizmerna tuga i muka. No posle se uteše videći kako je Gospod proslavio Svoga ugodnika.

Kada veliki apostol Pavle postavljaše mnoge episkope za razne krajeve sveta, tada postavi i ovoga Aristovula za episkopa britanskoga (engleskog).

Svi sedmorica, osim Agapija, behu sasvim mladi ljudi, a ne behu još hrišćani. Niti se ikad krstiše vodom. Ali njihovo krštenje bi krvlju.

Kad sveti Benedikt ispusti dušu svoju, dva monaha, jedan na putu, a drugi opet u nekoj udaljenoj ćeliji na molitvi, videše istovremeno istu viziju: put od zemlje do nebesa zastrt skupocenim tkaninama i osvetljen po stranama redovima ljudi; na vrhu toga puta stajaše neki čovek neopisane krasote i svetlosti, koji im reče, da je taj put spremljen za Benedikta, Bogu omiljenoga.

Glavno praznovanje ovoga velikog jerarha biva 2. juna, a 13. marta praznuje se otkriće i prenos njegovih netljenih moštiju.

Za sve bolne i nevoljne on se moljaše Bogu, i molitvom svojom pomagaše im. Samo kad se on razboli i bolova dugo, ne hte se pomoliti Bogu za ozdravljenje svoje, nego trpljaše s blagodarnošću.

Lozinka mu beše: svaki dan naučiti više duhovne mudrosti.