"Hranio se samo travom, i bobom, koji tu u blizini počne rasti po Božjem Promislu. Mnoge godine on nije video lica čovečjeg, dok ga, opet po Božjem Promislu, ne otkriju čobani, koji su tragali za svojim izgubljenim ovcama...“

"Po tom stadoše mu seći kožu na kajiše, od glave do nogu. Mučenik dohvati jedan takav kajiš svoje kože, i njime udari mučitelja – sudiju u lice. Sudija Antipatr kao van sebe uze mač i ubi sebe.“

"Tada knez polupa idole, koji stajahu pred kapijom grada, i nad kapijom stavi onaj ubrus s likom Hristovim, nalepljen na drvo, uokviren u zlatan ram i okićen biserom. Još napisa knez ispod ikone na kapiji: „Hriste Bože, niko se neće postideti, ko se u Tebe nada.“

"Sa velikom radošću vide ona svete apostole, ohrabri ih, posavetova i uteši; po tom mirno predade duh svoj Bogu bez ikakve muke i bolesti telesne. Apostoli uzeše kovčeg s telom njenim, od koga izlazaše aromatni miris, i u pratnji mnoštva hrišćana preneše u vrt Getsimanski u grobnicu sv. Joakima i Ane.“

"No od svih njegovih proročanstava najvažnije je proročanstvo o Mesiji, naročito o mestu rođenja Njegova. On je Vitlejem imenovao mestom rođenja Mesije, kojemu su ishodi od početka, od vječnih vremena.“

"Nag pred carem reče Ipolit caru: „Nisi me razdenuo nego si počeo da me odevaš!“ Tada ga protegoše po zemlji i šibaše nemilosrdno, a Ipolit samo vikaše: „Hrišćanin sam!“

"Razjaren car naredi, te mu jezik odsekoše. No Anikita silom Božjom i dalje govoraše. Tad pustiše lava na njega, no lav se umiljavaše oko njega. U tom času Herkulov hram pade. Fotije, srodnik Anikitin, videći čudesa i trpljenja Anikitina, poljubi Anikitu, objavi sebe za hrišćanina i doviknu caru: „O idolopokloniče, postidi se, bogovi su tvoji ništavila!“

"Kada ga bijahu gvozdenim motkama Evpl rugajući se reče sudiji mučitelju: „Bezumniče, zar ne vidiš da su ove muke za mene kao paučina zbog Božje pomoći? Ako možeš pronađi druge, ljuće, jer su ove kao igračka.“

"Najzad metnuše Lavrentija naga na gvozdenu lesu, i podložiše oganj. Pekući se na ognju sv. Lavrentije zahvaljivaše Bogu i rugaše se caru zbog neznaboštva.“

"U početku beše Matija pribrojan u Sedamdeset manjih učenika Hristovih, no po Vaskresenju Gospoda, pošto mesto Jude izdajnika bi upražnjeno, apostoli kockom izabraše ovoga Matiju na mesto Judino za jednoga od Dvanaest velikih apostola (Dela Ap. 1, 23).“

"Kako se ne hte pokoriti dekretima carskim o izbacivanju ikona iz crkve, to i on bi, s drugim pravoslavnim episkopima, poslat u izgnanstvo...“