„U vreme cara Konstansa, sina svetog Konstantina, i patrijarha jerusalimskog Kirila, pojavi se izjutra u devet sati Časni Krst nad Golgotom, prostirući se do iznad Gore Maslinske. Beše taj Krst svetliji od sunca i krasniji od najlepše duge. Sav narod, i verni i neverni, ostaviše svoje poslove i u strahu i divljenju posmatrahu to nebesko znamenje. Mnogi nevernici obratiše se veri Hristovoj, a tako isto i mnogi jeretici arijani ostaviše svoju zlobnu jeres i vratiše se Pravoslavlju. O ovome znamenju napisa patrijarh Kiril pismo caru Konstansu, koji i sam naginjaše arijanstvu. To se dogodilo 7. maja 357. godine. Tako se i ovom prilikom pokaza, da vera hrišćanska nije u mudrovanjima svetskim, po čulnom razumu ljudskom, nego u sili Božjoj, pokazanoj kroz čudesa i znamenja bezbrojna.“

„No u sedamdeset devetoj godini njegovog života popusti Bog na nj iskušenja teška kroz satanu, kao što je sve potanko opisano u Knjizi Jova...“

„Car Savah, sin Sedekijin, potkova je ekserima, natovari na nju vreću peska, i zauzda je, pa naredi te je vođahu kao skota daleko izvan grada. „Zaista sam kao skot pred Tobom, Gospode!“ govoraše sveta mučenica trčeći zauzdana za svojim mučiteljima...“

„Dogodi se, da se sam car Dioklecijan zaustavi u Tarsu i, da se za vreme njegovog bavljenja u tom gradu, njegov sin, carević, zaljubi smrtno u Pelagiju i htede je uzeti za ženu. Odgovori Pelagija preko svoje zle majke, da se ona već obrekla svome nebesnom Ženiku, Hristu Gospodu...“