Veliki kanon

Tokom Svete i velike Četrdesetnice, donosimo odlomke iz knjige ”Veliki post” protojereja Aleksandra Šmemana.

Važno je da se vratimo na ideju i na doživljaj Posta kao duhovnog puta čija je svrha da nas prevede iz jednog duhovnog stanja u drugo. Kao što smo već rekli, danas većina hrišćana nipodaštava ovaj cilj Posta, i u njemu vide samo vreme u kome „jednom u godini moraju“ da ispune svoju versku dužnost – da se pričeste uz prethodno uzdržavanje u jelu i piću, koje uskoro treba da zameni vreme Pashe, u kome je sve dozvoljeno. Ne samo svetovnjaci nego su čak i mnogi sveštenici prihvatili ovu uproštenu i formalnu ideju o Velikom postu, a njen pravi duh se praktično izgubio iz života. Liturgička i duhovna obnova Posta je jedan od najhitnijih zadataka, ali on može da bude izvršen jedino ako je baziran na prvobitnom razumevanju ritma i strukture Velikog posta.

Kao početak Posta, njegovo proglašenje, „štimovanje“ iza koga počinje „melodija“, je veliki pokajni Kanon Sv. Andreja Kritskog. Razdeljen na četiri dela, čita se na Velikom povečerju prva četiri dana Velikog posta. Najbolje se može opisati kao pokajni plač koji nam dovodi u svest razmer i dubinu greha, koji potresa dušu očajem, kajanjem i nadom. Sv. Andrej Kritski je sa posebnom veštinom protkao velike biblijske teme – Adama i Evu, Raj i pakao, patrijarha Noja i potop, Davida, obećanu zemlju, i najzad, Hrista i Crkvu sa ispovedanjem greha i pokajanjem. Događaji iz biblijske istorije se otkrivaju kao događaji moga života, dela Božija u prošlosti kao dela koja se tiču mene i moga spasenja, tragedija greha i izdaja, kao moja lična tragedija. Moj život mi se pokazuje kao deo velike sveobuhvatne borbe između Boga i sila tame koje buntuju protiv Njega.

Kanon počinje sa ovom ličnom notom:

   Gde da počnem da oplakujem
   prokleta dela života svoga.
   Kakav ću osnov položiti, Hriste,
   ovom oplakivanju?

Moji gresi se otkrivaju u dubokoj vezi sa neprekidnom dramom ljudskog odnosa sa Bogom.
Priča o čovekovom padu je moja priča:

   Prestup Adamov učinih svojim.
   Znam da sam se zbog svojih grehova lišio Boga,
   večnog Carstva i blaženstva…

 

Izgubio sam sve božanske darove:

   Zaprljao sam odeću svog tela,
   pomračio sam sliku i priliku Božiju…
   potamnela je lepota moje duše;
   pocepao sam prvu odeću koju mi izatka Stvoritelj,
   pa sam nag…

Tako četiri uzastopne večeri devet oda Kanona priča mi duhovnu priču o svetu, a to je u isto vreme i  moja priča. One me podsećaju na odlučujuće događaje i dela prošlosti čiji značaj i sila su večiti, jer svaka ljudska duša – jedinstvena i nenadomestiva – prolazi kroz istu dramu, suočena je sa istim konačnim izborom i otkriva istu konačnu realnost. Primeri iz Svetog Pisma su nešto daleko više od običnih „alegorija“, kako poneki ljudi misle, i stoga smatraju da je ovaj Kanon „pretrpan“, natovaren nevažnim imenima i epizodama. Zašto da govorimo-pitaju oni-o Kajinu, Avelju, Davidu i Solomonu, kada je mnogo jednostavnije da samo kažemo: „Zgrešio sam ?“. Oni ne razumevaju da sama reč greh u biblijskoj i hrišćanskoj tradiciji ima dubinu, smisao koji „savremeni“ čovek jednostavno ne može da shvati pošto ispoveda svoje grehe na način koji ne odgovara istinitom hrišćanskom pokajanju. Kultura u kojoj živimo i koja formira više poglede, u stvari isključuje pojam greha. Jer ako je greh, pre svega, čovekov pad sa neverovatno velike visine, i čovek odbija ovaj „poziv s više“, šta sve ovo može da znači u kulturi koja ignoriše i negira tu „veliku visinu“ i taj „zov“ i opredeljuje čoveka ne „odozgo“ nego „odozdo“ – kultura koja je, iako otvoreno ne negira Boga, materijalistička od vrha do dna, koja o čoveku razmišlja samo u terminima materijalnih dobara i negira njegov transcendentalni priziv. Ovde se o grehu prvenstveno misli kao o prirodnoj „slabosti“, a do njega obično dolazi zbog „rđavog prilagođavanja“, koje, opet, ima socijalni koren i stoga, može da bude odstranjeno boljom socijalnom i ekonomskom organizacijom. Iz ovog razloga, „moderan“ čovek i kad ispoveda svoje grehe, on se u stvari ne kaje. Zavisno od njegovog poimanja vere, on ili formalno nabraja svoje formalne prestupe i formalna pravila, ili deli svoje „probleme“ sa ispovednikom očekujući od vere nekakav terapeutski postupak koji će ga ponovo usrećiti i uspokojiti. Ni u jednom ni u drugom slučaju mi nemamo pokajanje kao nekakav šok, pri kome čovek, videvši u sebi „sliku neizrecive slave“ shvata da ju je u svom životu uprljao , izneverio i odbacio; pokajanje kao žaljenje koje dolazi iz krajnje dubine ljudske svesti; kao želja za povratak; kao podčinjavanje Božijoj ljubavi iz milosti; zbog svega ovoga nije dovoljno da se kaže: „zgrešio sam“. Ovo ispovedanje dobija svoj značaj i delotvornost jedino onda ako je greh shvaćen i doživljen u svoj svojoj dubini i tugi.

Baš u tome i jeste funkcija i svrha Velikog kanona da nam otkrije greh ne definicijom i nabrajanjem već dubokim razmišljanjem o velikoj biblijskoj priči, koja je zaista priča greha, pokajanja i praštanja. Ovo nas razmišljanje odvodi u sasvim drugačiju duhovnu kulturu, izaziva u nama sasvim drugi pogled na čoveka, na njegov život, njegove ciljeve i njegove motivacije. On u nama vaspostavlja fundamentalni duhovni okvir u kome pokajanje biva ponovo moguća. Kada, na primer, čujemo:

„Nemam pravednost Aveljevu, o Isuse, i nisam Ti ponudio dar koji možeš primiti, niti božansko delo, čistu žrtvu ili život neokaljan…“

mi razumemo da priča o prvoj žrtvi, koja je letimično pomenuta u Bibliji, otkriva nešto suštinsko o našem životu, o samom čoveku. Razumemo da je greh, pre svega odbijanje života kao prinosa ili žrtve Bogu, ili, drugim rečima, odbijanje božanske orijentacije u životu. Taj je greh, stoga, u svom korenu odstupanje naše ljubavi od svog krajnjeg objekta.

Na osnovu ovog saznanja, koje je toliko duboko iskorenjeno iz našeg „modernog“ doživljaja i iskustva, može da se kaže nešto što je tako „egzistencijalno“ istinito:

„Ispunivši prašinu životom Ti si mi dao meso i kosti, nadahnuvši ih životom, o Tvorče, Iskupitelju i Sudijo, primio si mene, koji se kajem…“

Veliki Kanon, da bismo ga potpuno usvojili podrazumeva, naravno, poznavanje Biblije i sposobnost da u dubokom razmišljanju dokučimo šta on za nas znači. Ako danas mnogi dolaze do zaključka da je Kanon dosadan i nevažan, to je stoga što se njihova vera više ne napaja na izvoru Svetog Pisma, koje je za Svete Oce Crkve bilo izvor vere. Mi treba ponovo da učimo na koji način da uđemo u svet koji je otkrila Biblija i kako da u njemu živimo. A za to je najbolji put Liturgija Crkve, koja se ne sastoji samo u saopštavanju biblijskog učenja, nego je otkrivanje biblijskog puta u život.

Posno putovanje počinje sa vraćanjem na „tačku od koje smo krenuli“ – Stvaranje, pad, iskupljenje, u svet u kome sve govori o Bogu i pokazuje odsjaj Njegove slave, u kome se svi događaji povezuju sa Bogom, čovek pronalazi svoju pravu dimenziju, pošto ju je pronašao – kaje se.

Aleksandar Šmeman