Велики канон

Током Свете и велике Четрдесетнице, доносимо одломке из књиге ”Велики пост” протојереја Александра Шмемана.

Важно је да се вратимо на идеју и на доживљај Поста као духовног пута чија је сврха да нас преведе из једног духовног стања у друго. Као што смо већ рекли, данас већина хришћана ниподаштава овај циљ Поста, и у њему виде само време у коме „једном у години морају“ да испуне своју верску дужност – да се причесте уз претходно уздржавање у јелу и пићу, које ускоро треба да замени време Пасхе, у коме је све дозвољено. Не само световњаци него су чак и многи свештеници прихватили ову упроштену и формалну идеју о Великом посту, а њен прави дух се практично изгубио из живота. Литургичка и духовна обнова Поста је један од најхитнијих задатака, али он може да буде извршен једино ако је базиран на првобитном разумевању ритма и структуре Великог поста.

Као почетак Поста, његово проглашење, „штимовање“ иза кога почиње „мелодија“, је велики покајни Канон Св. Андреја Критског. Раздељен на четири дела, чита се на Великом повечерју прва четири дана Великог поста. Најбоље се може описати као покајни плач који нам доводи у свест размер и дубину греха, који потреса душу очајем, кајањем и надом. Св. Андреј Критски је са посебном вештином проткао велике библијске теме – Адама и Еву, Рај и пакао, патријарха Ноја и потоп, Давида, обећану земљу, и најзад, Христа и Цркву са исповедањем греха и покајањем. Догађаји из библијске историје се откривају као догађаји мога живота, дела Божија у прошлости као дела која се тичу мене и мога спасења, трагедија греха и издаја, као моја лична трагедија. Мој живот ми се показује као део велике свеобухватне борбе између Бога и сила таме које бунтују против Њега.

Канон почиње са овом личном нотом:

   Где да почнем да оплакујем
   проклета дела живота свога.
   Какав ћу основ положити, Христе,
   овом оплакивању?

Моји греси се откривају у дубокој вези са непрекидном драмом људског односа са Богом.
Прича о човековом паду је моја прича:

   Преступ Адамов учиних својим.
   Знам да сам се због својих грехова лишио Бога,
   вечног Царства и блаженства…

 

Изгубио сам све божанске дарове:

   Запрљао сам одећу свог тела,
   помрачио сам слику и прилику Божију…
   потамнела је лепота моје душе;
   поцепао сам прву одећу коју ми изатка Створитељ,
   па сам наг…

Тако четири узастопне вечери девет ода Канона прича ми духовну причу о свету, а то је у исто време и  моја прича. Оне ме подсећају на одлучујуће догађаје и дела прошлости чији значај и сила су вечити, јер свака људска душа – јединствена и ненадоместива – пролази кроз исту драму, суочена је са истим коначним избором и открива исту коначну реалност. Примери из Светог Писма су нешто далеко више од обичних „алегорија“, како понеки људи мисле, и стога сматрају да је овај Канон „претрпан“, натоварен неважним именима и епизодама. Зашто да говоримо-питају они-о Кајину, Авељу, Давиду и Соломону, када је много једноставније да само кажемо: „Згрешио сам ?“. Они не разумевају да сама реч грех у библијској и хришћанској традицији има дубину, смисао који „савремени“ човек једноставно не може да схвати пошто исповеда своје грехе на начин који не одговара истинитом хришћанском покајању. Култура у којој живимо и која формира више погледе, у ствари искључује појам греха. Јер ако је грех, пре свега, човеков пад са невероватно велике висине, и човек одбија овај „позив с више“, шта све ово може да значи у култури која игнорише и негира ту „велику висину“ и тај „зов“ и опредељује човека не „одозго“ него „одоздо“ – култура која је, иако отворено не негира Бога, материјалистичка од врха до дна, која о човеку размишља само у терминима материјалних добара и негира његов трансцендентални призив. Овде се о греху првенствено мисли као о природној „слабости“, а до њега обично долази због „рђавог прилагођавања“, које, опет, има социјални корен и стога, може да буде одстрањено бољом социјалном и економском организацијом. Из овог разлога, „модеран“ човек и кад исповеда своје грехе, он се у ствари не каје. Зависно од његовог поимања вере, он или формално набраја своје формалне преступе и формална правила, или дели своје „проблеме“ са исповедником очекујући од вере некакав терапеутски поступак који ће га поново усрећити и успокојити. Ни у једном ни у другом случају ми немамо покајање као некакав шок, при коме човек, видевши у себи „слику неизрециве славе“ схвата да ју је у свом животу упрљао , изневерио и одбацио; покајање као жаљење које долази из крајње дубине људске свести; као жеља за повратак; као подчињавање Божијој љубави из милости; због свега овога није довољно да се каже: „згрешио сам“. Ово исповедање добија свој значај и делотворност једино онда ако је грех схваћен и доживљен у свој својој дубини и туги.

Баш у томе и јесте функција и сврха Великог канона да нам открије грех не дефиницијом и набрајањем већ дубоким размишљањем о великој библијској причи, која је заиста прича греха, покајања и праштања. Ово нас размишљање одводи у сасвим другачију духовну културу, изазива у нама сасвим други поглед на човека, на његов живот, његове циљеве и његове мотивације. Он у нама васпоставља фундаментални духовни оквир у коме покајање бива поново могућа. Када, на пример, чујемо:

„Немам праведност Авељеву, о Исусе, и нисам Ти понудио дар који можеш примити, нити божанско дело, чисту жртву или живот неокаљан…“

ми разумемо да прича о првој жртви, која је летимично поменута у Библији, открива нешто суштинско о нашем животу, о самом човеку. Разумемо да је грех, пре свега одбијање живота као приноса или жртве Богу, или, другим речима, одбијање божанске оријентације у животу. Тај је грех, стога, у свом корену одступање наше љубави од свог крајњег објекта.

На основу овог сазнања, које је толико дубоко искорењено из нашег „модерног“ доживљаја и искуства, може да се каже нешто што је тако „егзистенцијално“ истинито:

„Испунивши прашину животом Ти си ми дао месо и кости, надахнувши их животом, о Творче, Искупитељу и Судијо, примио си мене, који се кајем…“

Велики Канон, да бисмо га потпуно усвојили подразумева, наравно, познавање Библије и способност да у дубоком размишљању докучимо шта он за нас значи. Ако данас многи долазе до закључка да је Канон досадан и неважан, то је стога што се њихова вера више не напаја на извору Светог Писма, које је за Свете Оце Цркве било извор вере. Ми треба поново да учимо на који начин да уђемо у свет који је открила Библија и како да у њему живимо. А за то је најбољи пут Литургија Цркве, која се не састоји само у саопштавању библијског учења, него је откривање библијског пута у живот.

Посно путовање почиње са враћањем на „тачку од које смо кренули“ – Стварање, пад, искупљење, у свет у коме све говори о Богу и показује одсјај Његове славе, у коме се сви догађаји повезују са Богом, човек проналази своју праву димензију, пошто ју је пронашао – каје се.

Александар Шмеман