Највећа епидемија
је глад

На Видовдан је Митрополит Порфирије говорио о неколико врста епидемија са којима се данашњи свет суочава и указао да се у жртви за Христа налази лек за епидемију мржње.

У недељу 28. јуна, на Видовдан,  Митрополит загребачко-љубљански Порфирије служио је Божанствену литургију у загребачком Катедралном храму Преображења Господњег. Саслуживало му је свештенство храма. После Литургије, као и сваке године, служен је помен за све невино пострадале од Косовског боја до данас.

Након прочитане јеванђељске перикопе, беседио је протонамесник Богољуб Остојић. Између осталог, рекао је да су косовски мученици стајали на бранику не само своје отаџбине, него и свог хришћанског идентитета, онога што је њих чинило људима и што им је давало прави смисао. Наши преци су наш путоказ. Њиховим путем ако будемо ишли, доћићемо до Царства Божијег које је наша вечна и небеска отаџбина, наш нови Јерусалим.

По отпусту Литургије, црквеном сабрању се обратио Митрополит који је говорио о карактеру који хришћанска жртва треба да има: Жртва која извире из наше вере у Христа афирмише читаво наше биће. Насупрот томе, жртва коју чинимо из сујете, како бисмо се позиционирали у друштву, па и када је чинимо да бисмо себе уздигли на највиши престо у сопственом срцу, може бити погубна по нас.

Истакао је неопходност да се у времену епидемије држимо препорука лекара и подсетио да је Црква учинила све што је могла да се опасност од епидемије смањи.

Митрополит је говорио и о друге две епидемије које постоје у савременом свету – епидемији глади и епидемији мржње. Навео је пример слике за коју је јужноафрички фотограф Кевин Картер својевремено добио Пулицерову награду. На фотографији се види суданска девојчица, непокретна и изнемогла од глади, а иза ње лешинар који чека тренутак када ће се окомити на њу. Митрополит се позвао на потпис фотографије у ком је глад названа највећом епидемијом и рекао: Сигурна вакцина против те епидемије, од које седам хиљада деце свакодневно умре, је храна.

Говорећи о епидемији мржње, истакао је да смо ми ти који трујемо природу у којој живимо, али и свет око себе. Када приносимо себе Христу на жртву, онда се дарујемо и свим људима. Када тако радимо, није могуће да будемо против било кога и тада имамо вакцину против сваке епидемије, рекао је.

Косовски мученици нису страдали да би сачували национални идентитет, истакао је Митрополит. Он је важан али, ако постане главна ствар у нашим животима, и ако није постављен у контекст нашег односа са Богом, национални идентитет постаје идол. Мученици на Косову и многи после њих су своје животе  жртвовали Христу. Та је жртва била истовремено жртва за ближњег, јер је била обележена крстом Христовим.