Jovan Milanović: Svetosavska poetika Branka Radičevića

Za razliku od onog „šaljivog“ današnjeg što nazivamo nepodnošljiva lakoća postojanja, Branko nam otkriva vitešku tajnu umiranja i življenja

Besjeda protojereja-stavrofora Jovana Milanovića, rektora Karlovačke bogoslovije, izgovorena u Gimnaziji Kantakuzina Katarina Branković u Zagrebu, 27. januara 2024. godine, na svetosavskoj akademiji kojom je obilježena dvestota godišnjica rođenja velikog pjesnika.

U godini u kojoj obeležavamo veliki jubilej našeg Branka Radičevića – 200 godina od njegovog rođenja ponovo će se prisetiti brojni pesnici, pevači, brojne ličnosti iz sveta filosofije i kulture, iz sveta šou-biznisa, Brankovih pesama koje su pomerile domet ne samo srpske lirike i poetike, nego i slovenske i svetske poetike uopšte. Kratkoća jednog veselog života, lakoća pesničkog izražaja, te jasnoća misli čak i kada piše o najuzburkanijim strastima učinila je mladog Branka paradigmom – primerom istinskog susreta mladosti i radosti, dara i vere. Zato je njegova sudbina bila tako velika, pa je poput velikog Homera i on morao putovati i naći svoje mesto na ubavom brdu Stražilovu gde njegove seni počivaju čekajući sveopšte Vaskrsenje.

Jedan od velikih problema kada treba govoriti na teme o kojima niko nije govorio, jeste i taj što često puta zaista ne postoji način neke teme obrazložiti, obraditi i predstaviti. Uvek se setim jedne od priča koju mi je u svoje vreme profesor dogmatike ispričao kada je govorio kako ponekad mogu da izgledaju naše besede u hramovima. Naime, kazivao je profesor: jedan stari prota je želeo da nekako zainteresuje vernike da crkva prokišnjava tj. da su dotrajale daske na krovu pa je svoju besedu počeo ovako: Draga braćo i sestre danas je Mala Gospojina, praznik Presvete Bogorodice. Vi znate da je njen zaručnik bio pravedni Josif. Sigurno ste zapamtili, i o tome sam vam govorio, da je on bio drvodelja. E vidite, on je bio dobar drvodelja, sigurno, a eto nama krov prokišnjava zbog loših dasaka pa bi bio red da pogovorimo i o tom problemu… Jasno vam je, nadam se zašto je moj profesor naveo ovaj primer kao poprilično problematičan, pa čak i dostojan smeha. Ipak, tema koju sam izabrao, nadam se neće krenuti u tom pravcu i odmah na samom početku ću istaći one elemente kako istorijske, tako poetičke i aksiološke koji su dali mogućnost da govorimo o ovoj temi.

Vreme u kom odrasta veliki mladi Branko je vreme romantizma, nemačkog idealizma, vreme buđenja zdrave nacionalne svesti koja je imala za cilj da razvije i neguje autentičnost svih naroda, pa i srpskog samim tim. Bilo je to vreme nastanka i razvoja autentične svesti svih naroda koji su živeli u Habzburškoj monarhiji, ali i u Otomanskom carstvu. Nastanak kneževine Srbije je bio zamajac posebne vrednosti i značaja za prečanske Srbe. Hteo bih da istaknem činjenicu da je mladi Aleksije – Branko bio mladić nedosanjanih snova, mladić pun strasti za životom u svim njegovim projavama i elementima ali da je sve njih razvijao i dovodio do te fine forme postojanja i izražajnosti upravo svojim školovanjem i odrastanjem najpre u domu roditelja, a onda neprikosnoveno i nedvosmisleno u njegovim i našim Sremskim Karlovcima. Iz njegovih pesama stičemo jasno utisak da je bio zadojen zdravim patriotizmom – pominje Dušana, Stefana itd; svešću o Kosovu – „Osetih se poslednjega doba, – Ta krasnoga na Kosovu groba“ i „Ao sunce, kao nebo ovo – Tako beše crveno Kosovo – Od srbinjskih teških palošina“;  svešću o junacima i junaštvu – pominje hajduk Veljka, Marka Kraljevića, ali isto tako, govori i o trivijalnosti vremena i prostora.

Bio je Branko čovek vere. Ne svedoče o tome samo reč Bog napisana velikim slovom ili molitveni zazivi, nego čak i u onim momentima kada poručuje:

„Gore pesmo lakokrila!

Al` ne vod` me na nebesa,

Niže pusti svoja krila,

Nisu za me ta čudesa,

Put je samo studen, hladan,

Moga bi se smrznut jadan.“

Njegovo srce i duša nisu napustili to ozračje Duha koji ga i inspiriše da piše tako lako, tako hitro i tako razgovetno. Njegova vera je vera čoveka, mladića koji otkriva život i u njemu sve lepote Božijeg sveta – sunca, drveća, ptica, kamenja, životinja i sveukupne tvorevine. Isto tako njegova vera je vera čoveka koji oseća ljubav, privlačnost prema drugim ljubama i ljubavima. Njegove pesme o ljubavnom zanosu su toliko vešto obgrljene kako erosnim – ne bih nikada rekao erotskim – tako čežnjom i iščekivanjem. Oseća se prisustvo Boga i onda, kada ga kao mladog obuzme seta u Pesmi umrlom bratu Stevanu, zbog smrti brata, kada ga obuzme patnja zbog tragike života u kojem putnik – mladić i nehotice pokrećući mladu devojku da ga posluša i prati u nepažnji učini da se njen život završi u tamnoj vodi reke u pesmi Ubica u neznanju, pa i kada ga obuzme ta fatalna svest o sopstvenoj smrtnosti i činjenici da svemu ima kraj pa i njegovom životu u pesmama Bolesnikov uzdisaj i Kad mlidijah umreti. U njemu se kao pravom i istinskom pesniku otkriva nešto viteško, nešto lagano u toj borbi za mladost i ljudskost. Za razliku od onog „šaljivog“ današnjeg što nazivamo nepodnošljiva lakoća postojanja, Branko nam otkriva vitešku tajnu umiranja i življenja! Danas je život svakog pojedinca dobio meru u onim čudesnim lascivnim i banalnim stihovima „uzmi sve što ti život pruža…“ To je daleko od ovih Brankovih stihova:

„Pa kad dođe poslednji moj danak

I kad večni dohvati me sanak,

I gusle će u raku hlađanu

Razlupane sa mnome da panu.

Al’ što pevah neće u grob sići,

Doć’ će ptice i doć’ će vetrići

I doći će gromovi ozgora,

Trgnut’ pesme od nemilih dvora.“

Vrednost života je kod Branka bezmerno spojena sa činjenicom lepote života. Čak i kada poredi jesen i zimu sa svojim stanjem u bolesti i tada on ostaje u svojoj seti dostojanstven i smiren. Žalostan da, depresivan ne. Tada te vrste bolesti nije bilo, jer je vera bila pokretač i ključ za razumevanje tajne večnosti, za razvoj svesti o trajanju sa Bogom sa svima koji su već preminuli – prošli iz ovoga u bolji svet. Tako Branko zapravo ostaje istinski primer lepote mladalačke okupane najvećim iskušenjem – teškom neizlečivom bolešću – suočenošću sa smrću. Taj i takav Branko ima li ikakve veze sa Svetim Savom? Da ne bih i ja sad počinjao kao moj već spominjani profesor moram reći da Branko ni jednom nije spomenuo Svetoga Savu eksplicitno. Nije ga citirao, nije bio upoznat sa njegovim spisima. No, međutim postoji velika, predivna sličnost ova dva gorostasa od kojih je jedan duhovni otac drugome, a ovaj njegov poetski nastavljač. Tajna Svetoga Save je duboko utkana u svakoga podvižnika bilo Duha, bilo stvaralačkog dara koji opet svoje ishodište ima u Duhu.

Sveti Sava je slično Branku, kao i svi mi što smo, bio mlad i u svojoj mladosti tražio je ljude vredne pažnje, ljude vredne da se za njima pođe. Najpre zagledan u lik Hristov, mladi Rastko – Sveti Sava je upijao – gutao životopise svetitelja i shvatao svu tajnu lepote Božije. Tvorevinu je osobito voleo, a ljubavlju prema njoj i nas zadojio jer kad god se nađemo u Žiči, Studenici, Hilandaru ili drugde vidimo da je lepota prirode tj. tvorevine ono o čemu je Sveti Sava osobito vodio računa kada je birao mesta da podigne ove stubove naše vere. No, on je za razliku od Branka rešio samo da intenzivira svest o smrti. Kod Branka je ona došla kao neminovnost bolesti, kao neminovnost telesne slabosti. Kod mladog Rastka ona je izabrana kao konstanta koja je dovela do toga da mladi Rastko reši da umre za svet pre nego što stvarno telom umre jer: „ako umreš pre nego što umreš, nećeš umreti kada umreš“. Ta tajna podviga, koju je Branko doživeo prirodom slabog tela, Rastko je prigrlio sam. Jednom rečju je stisnuo gas do kraja i ubrzao svoj put ka večnosti – ka Bogu. Taj podvig je i kod Rastka – Svetoga Save učinio da i on postane pesnik i to pesnik Božanske svetlosti kako u svom životu tako i pišući čudesne stihove o duhovnoj lepoti – svetosti Svetog Simeona Mirotočivog. Taj dar je u svoje vreme on uobličio poetskim okvirima i metrikama koje su tada bile dostupne i koje su tada činile da duše ljudi pevaju i vesele se večnom Poeti – Bogu. Malo se zna da je Sveti Sava bio pesnik. Da bi neko bio pesnik mora biti kadar da kao najveći dar prinese na žrtvenik Bogu tamjan pesme napravljen od smole koju čine molitva i smirenje pred svetom, pred sopstvenom ništavnošću i prolaznošću.

Protojerej-stavrofor Jovan Milanović

Ono što krasi ova dva pesnika našeg roda, kako u poetskom tako i u ljudskom, jeste upravo to što su pravili isti tamjan pesme od smole koju čine molitva i smirenje pred svetom. Obojica su po primeru velikog večno kajućeg se cara Davida sve tkali na strunama večnosti, prinoseći sve svoje vreme života, svaku svoju patnju, žalost i tugu kao uzdarje Bogu živom. I sve je to od podviga do ljubavnoga opisano i uobličeno u jedan divni psalam života. Tako jedan piše Psalam Savin, a drugi šest vekova kasnije Psalam Brankov, a u njihovim psalmima su kao i kod Svetog cara Davida sve njihove strepnje, žalosti, ali i vera i poverenje u Boga kao i svest da sve što je Bog uredio jeste ono najbolje i najlepše što se čoveku može desiti. Nije čudo što će upravo gusle biti jedan od vodećih instrumenata Brankove poezije. Primer imamo u pesmi U mom srcu javor iznikao. A u to vreme je opet, da bi nam što bolje dočarana bila priča o nastanku psalama, na freskama naših fruškogorskih manastira Branko mogao da vidi kako Sveti car David drži upravo gusle i na njima peva psalme.

I tako, Psalam Savin je kao oni Psalmi Davidovi u kojima Sveti car David hvali i veliča Boga Stvoritelja i promislitelja, Boga koji sve vodi ka svome kraju. Psalam Brankov je sličan onim Psalmima Davidovim u kojima Sveti car David ističe promenljivost i nestalnost sveta, slabost čovekovu, ali koji isto tako zna da kraj nije u ljudskoj logici, nego u Bogu. I jedno i drugo su psalmi, te predivne pesme božanske ljubavi koje nas uvek vraćaju u istu ravnotežu – ravnotežu Božjeg sveprisustva i promišljanja o svima nama zajedno i o svakome od nas ponaosob. Isti je početak i jednog i drugog od naših psalmista – želja da svoj život osmisle kroz prizmu večnosti. Zato nije ni čudo što je njihova uspomena iz pokolenja u pokolenje. No, Sveti Sava, kao duhovni otac svih nas ostaće uzor u kom pravcu i mi treba da krenemo kako bismo razumeli za šta smo stvoreni, a na tom putu će nam pomoći da se uvek radujemo naš Branko kao onaj koji je u svojoj ljubavi prema životu – ali i suočen sa smrću, bio i ostao vitez poeta – vitez slova.

I naravno da bismo do kraja razumeli tu snagu velikog Branka navešću i sledeće. Posebno je interesantan taj momenat Branka i Kosova. U jednoj kratkoj biografiji koju je pisao njegov otac Todor, koji ga je nadživeo, on kaže sledeće: „Želja je njegova uvek bila da posle svršenih nauka putuje, osobito je želio da Kosovo polje vidi. On bi govorio: „Ja želim epos pisati, ali pre neću ni slovca napisati dokle Kosovo ne vidim, Kosovo na kojem je srpska slava ugašena, sloboda izgubljena, a sužanjstvo nastalo.“ „Građu imam, veljaše, gotovu, jer srpski epos mora tako isto biti kao i grčki, u njemu će svi naši običaji upleteni biti“.“ Dakle liričar i romantičar želi da piše epos. Branko je učio od Homera, samo nije uspeo da napiše ep, nego je svoj život učinio epom. Još jedan od čudesnih dokaza da je psalamska, svetosavska poetika duboko odzvanjala u srcu i duši mladog Branka. Ta poetika je uvek epska poetika srca, i srčana lirika junaštva. U toj tajni saznajući ovog divnog i velikog pesnika trebalo bi da zaključimo sledeće:

1) Na tragu naše istorijske i kulturne tradicije doći ćemo zasigurno i do prave i istinske duhovnosti. Molimo se Svetom Savi i čitajmo Branka.

2) Svaki čovek je u duši pesnik, samo to treba da osvesti. Neko pesme piše, a neko naprosto od svog života pravi pesmu koju peva Bogu kao molitvu i uznosi kao dar.

3) Nema smrti ukoliko smo u društvu Besmrtnika.

Zato proslavimo ove jubileje u radosti, snažeći se verom i poverenjem Svetog Save i Branka, znajući da je život samo jedan i da ga treba živeti dostojno večnosti koja nam širi vrata života ka Božjem beskraju, ka onim predelima gde nas Sveti Sava i Branko čekaju!

protojerej- stavrofor Jovan Milanović,

Rektor Karlovačke bogoslovije