Епископ Кирило: Свети Сава као подвижник љубави

У суботу, 25. јануара, у Концертној дворани Благоје Берса, Музичке академије у Загребу, одржана је традиционална светосавска академија Српског културног друштва Просвјета. Подјељене су награде заслужним члановима Прсовјете и филмском редитељу Небојши Слијепчевићу, а наступили су Народни оркестар младих Београда и Женска пјевачка група Етнофонија.

Светосавску бесједу одржао је Његово Преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, Администратор Митрополије загребачко-љубљанске, коју доносимо у цијелости:

”Да се Христос вјером усели у срца ваша,

Да бисте, укорјењени и утемељени у љубави, могли разумјети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина,

И познати љубав Христову која превазилази разум, да бисте се испунили сваком пуноћом Божијом.” (Еф. 3, 17-19).

Како смо прочитали у божићној посланици нашега светог Патријарха највећи благослов у години која започиње доноси нам прослава 850 годишњице од рођења најзначајније личности у историји нашег народа – Светог Саве. Многи крајеви у којима живи наш народ отимају се да покажу мјесто гдје се родио Растко, или да наведу неко мјесто куда је прошао Свети. Па тако имамо Савину, Савиницу, Савину воду, Савин лакат, Савин кук, Савин извор, Савин поток, Савину страну, Савино почивало, а предање каже да се родио у Расу гдје је била престоница Стефана Немање. Он је био плод благословени Стефана и Ане, плод љубави после којег они обећаше Господу да ће живјети као брат и сестра. Та љубав његових родитеља оставила је дубок печат на Растку, и он ће цијелог живота бити подвижник Христове љубави.  Отац јунака ове приче звао се Немања, његов библијски имењак Немија добио је од персијског цара Артаксеркса дозволу да обнови Јерусалим, и заповиједио је својим радницима да

”једном руком раде, а у другој да држе мач” (Нем, 4, 17-18) ради одбране од непријатеља који су их узнемиравали. Тако је и Немања морао и да гради и да брани у исто вријемо све до краја своје владавине. Немањин идеал је био уједињење свих Срба у једну државу, способну да се брани и омогући свој културни развој, што је он у великој мјери и остварио. Надасве Немања је био и веома религиозан човјек што је и крунисао примивши монашки чин са именом Симеон. Мајка Ана византијска принцеза иако нема записаних хагиографских података, можемо сами извести закључак о величини ове тихе и смирене слушкиње Божије: кћи византијског цара, супруга најважније личности у држави великог жупана, мајка за живота поштованог као светитеља Саве, мајка српског краља, мајка дукљанског владара, мајка бугарске краљице, а потом баба бугарске царице и на крају света монахиња Анастасија. Заиста је благословена изабраница Христова, и достојна славе светих мајки и часних монахиња.

Али тај подвиг на стварању државе и свега што су велико урадили у свом животу остао би само велико дјело овог свијета и вијека, да Стефану и Ану Бог није подарио не само чедо овога вијека и свијета, већ грађанина вјечнога царства Светог Саву. Свети Сава је духовно родивши свога тјелесног оца, отворио царство Немањића за Небо, дао му нову духовну димензију. Зато је лоза Немањића и постала светородна. Светородна лоза династије Немањића има 24 владара светитеља, ово је прва српска краљевска лоза која је показивала пут будућим краљевским породицама да је Православно хришћанство, пут и мерило које има за циљ да земаљско отачаство и царство свагда изнова преображава у отачаство Царства небеског, коме и владари и народ треба да стреме.

У овом светлу треба посматрати и животе њених родоначалника Светог Симеона и Свете Анастасије.

Него да се вратимо на јунака ове приче Растка, који веома млад, будући од 17 година, поставља себи кључна егзистенцијална питања о смислу живота, о његовом циљу, о смрти и будућности њега и његових ближњих итд. У тим размишљањима а у религиозној атмосфери немањиног двора, он је од неких светогорских монаха дознао причу о Небеском Принцу који је оставио наручје и богаство свога небеског Оца и населио се међу људе да би својим сиромаштвом обогатио сав род људски. Та љубав Христова која, по ријечима светог Апостола Павла, превазилази  разум освојила је срце младића Растка и заувијек промијенила његов животни пут а такође историјски пут његовог народа. На тој висини љубави и сједињена са Богом Сава ће остати цијелог живота о чему свједоче многи његови исихастириони (куће тишине) – испоснице у Кареји, у Студеници, Милешеви и др. гдје је Сава у тишини разговарао са Богом.

Држећи своје срце горе на висини, Сава је слиједио и историјски траг оних који су прије њега кренули тим путем Светих Отаца о чему он подробно пише у својој знаменитој бесједи о Правој Вјери у којој он каже:

”Стога вас, браћо и чеда, ово прво молим да, положивши сву наду своју на Бога, држимо се пре свега праве вере његове. Јер, као што рече Апостол, „темеља другога нико не може поставити осим онога којега постави“ Дух Свети преко Светих Апостола и богоносних Отаца, а то је — права вера која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана. И зато на овом темељу свете вере треба нам зидати злато и сребро и драго камење, то јест добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање [вере] без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да „савршен буде човек Божји“, а не да због недостатка [једнога] храмље живот наш. Јер, као што рече Апостол: „Спасава вера, која кроз љубав дела“.

Тако је Сава у простор свога срца уградио и дужину Божјега промисла о спасењу човјека, дужину благослова цркве Божије кроз вријеме и тако и свој народ заувијек окренуо ка истоку и ка Јерусалиму.

После тога како се Стефан Немања родио за вјечност као преподобни Симеон Мироточиви, Сава је осјетио одговорност пред Богом за своју браћу за читав свој народ, тако је и пожурио да их све измири и окупи око ћивота светог оца Симеона. Ту је почела његова опширна дјелатност на формирању Српске Цркве а такође са својим братом Стефаном на формирању српске државе, уређујући њихов однос по угледу на њему добро познату хришћанску Византију.

Пошто се налазимо у Српском Културном Друштву Просвјета, поменимо само литературну дјелатност Светог Саве:  Карејски типик, Хиландарски типик, Студенички типик, Житије преподобног Симеона мироточивог, Служба преподобному Симеону Мироточивом. Затим Законоправило Светог Саве које је специфична словенска компилација и прерада византијских државних и црквених закона. Назива се често и Номоканон или Крмчија с тумачењима јер, за разлику од старијих словенских крмчија, садржи тумачења. Угледни канониста Сергије Троицки окарактерисао је тај средњовековни зборник као „најзначајније правно дјело не само српске, него и целе словенске правне литературе, како по своме садржају и обиму, тако и по своме практичном значају“.

Законоправило Светога Саве настало је почетком ХIII вијека, око 1220. године, у Хиландару и/или Солуну. Тај велики законодавни подухват био је дио ширег плана усмјереног на стицање самосталности цркве и државе.

Иловички препис је најстарији сачувани рукопис Савиног Законоправила и један од једанаест постојећих рукописа тзв. српске рецензије који су настајали у распону од ХIII до XVII века. Рукопис се налази у библиотеци (архиву) Хрватске академије знаности и умјетности (ХАЗУ),  у Загребу. Овдје је доспео као власништво Антуна Михановића, ондашњег аустријског конзула у Солуну.

Узима се да је Иловички препис настао 1262. године, четрдесетак година након што је Свети Сава донео Законоправило из солунског манастира Филокал у Жичу. Сматра се да је тај рукопис не само временски, него и по садржају близак протографу, па је стога изузетно важан за откривање садржаја оригинала.

Име је добио по месту Иловица, на Превлаци код Тивта, гдје се налази манастир Светих Арханђела, тадашње седиште Зетске епархије. Преписивач је био писар Богдан који је радио по налогу зетског епископа Неофита, што је записано у поговору Иловичке крмчије.

Законоправило Светог Саве или Крмчија, како је у научној литератури та књига раније чешће називана, највећа је рукописна правна књига и најважнији правни извор средњовековног српског канонског и световног права.

Кроз ту многограну дјелатност Свети Сава је добио још једну димензију своје христолике љубави а то је ширина, и не само добио него је и разумио. Тако учећи свој народ  висином, дужином и ширином своје љубави, он је схватао да народу недостаје још једна димензија те љубави а то је дубина.

Један народ не може постићи много само националним идејама, нити ми хришћани можемо говорити о националној религији или националној теологији. О националним црквама да, али свакако не и о националној религији. Појединци, чак и у наше хришћанско доба, мијешају ова два појма. У свом шовинистичком настојању, они се заправо враћају у многобожаку религију. Национална религија не може бити другачија него безбожничка. Први Српски архиепископ је ово знао. Он је само желио да кроз национално органозовану цркву учини свој народ достојним чланом универзалне хришћанске породице, опредјељујући се за византијску хришћанску традицију, како смо о томе већ говорили помињући дужину хришћанског предања.

Свети Сава је знао и за ријечи светог апостола Павла упућене свом ученику Тимотеју:

” Молим, дакле, прије свега да се чине мољења, молитве, прозбе, благодарења за све људе,

За цареве и за све који су у власти, да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и честитости.

Јер је ово добро и угодно пред Спаситељем нашим Богом,

Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине.

Јер један је Бог, један и посредник између Бога и људи, човјек Христос Исус ”(1Тим. 2, 1-5).

Хтио је да његов народ избјегне и замке јудејске еклисиологије, о богоизбраној искључивости према другим народима, из које су нажалост неки од јевреја стекли погубни презир према свим другим народима.

Ова дубина христолике Савине љубави, према сваком човјеку, ма које расе, и језика коју је он желио пренијети и свом народу показује се јасно и у његовим дјелима.

Поменимо да је Свети Сава, на молбу свог брата, одлазио на многе дипломатске мисије, и у Бугарску, Мађарску и друге хришћанске земље, што би се модерним језиком могао назвати Савин хришћански екуменизам. У томе је просијавала његова посебна врлина миротворства.

На крају је својим одласкам на два поклоничка путовања у Јесусалим хтио да подсјети свој народ на извор и увор његове вјере као животворне силе и основе свих људских напора. На тим путовањима, он је посебно обилазио сва мјеста везана за земаљски Христов живот, и није пропуштао прилику да се сретне и помоли са црквеним великодостојницима древних православних цркава истока јерусалимском, антиохијском и александријском. Такође није пропуштао прилику да учини милостињу за манастире, цркве и сиромашне православне хришћане, водећи се ријечима светог Апостола Павла да се чини добро свим људима, а нарочито онима који су са нама у истој вјери.

Али су, такођ, познати и његови сусрети са иновјернима муслиманима и њиховим вођама у Египту и у Ираку гдје није пропустио да и њиховој сиротињи удијели богате дарове, дакле није се устручавао да учини молитву Богу, љубав и милостињу за све људе, без обзира на расу, језик, религију или културу.

Поменимо и још једно његово дјело које такође показује дубину Савиног промишљања о спасењу свог народа и даље о спасењу свих људи. Када су, могуће, сви очекивали да ће за свог наследника на трону архиепископа српских оставити некога из свог ужег рода Немањића, тј. када се од њега очекивао династички ибор свог наследника, он бира смјерног човјека  поријеклом из Срема монаха Арсенија и њему повјерава престо српских архиепископа, што ће се касније  наравно показати као правилан избор.

Учење Светог Саве или како га ми зовемо из милоште Светосавље исто као и учење Христово из којега оно извире и црпе своју снагу и ауторитет, не може се дакле ограничити ни теиторијално, ни национално и културно, ни династички, него садржећи све то у себи оно са својом висином, дужином, ширином и дубином, превазилази оквире простора и времена, уједно пребивајући у њему и постаје руковођ пута који води у живот вјечни свакога србина и сваког човјека без обзира на расу, нацију или језик ма гдје да он живи који хоће да га слиједи.

О свештена главо, славни Чудотворче, Светитељу Христов Саво, првопрестониче Српске земље, хранитељу и просветитељу, благонадежни предстатељу свих хришћана пред Господом, теби припадамо и молимо се: дај нам да будемо учесници твоје љубави према Богу и ближњему, којом је душа твоја испуњена била за живота. Научи нас што је то висина, дужина, ширина и дубина љубави Божје.

Озари нас истином, просвети разум и срце наше светлошћу божанске науке, научи нас теби вјерно подражавати, Бога и ближњега љубити, и заповијести Господње вршити непогрешно, те да будемо и ми чеда твоја не само по имену но цијелим животом својим.

Буди нам свима у болестима исцелитељ, у тузи утешитељ, у жалости посетитељ, у бедама и нуждама помоћник, а на смртном часу милостив покровитељ и заштитник да би помоћу твојих светих молитава и ми грешни удостојили се примити право спасење и наследити Царство Христово.

 Да славимо и величамо Бога, дивнога у Светим Својим, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увијек и у вјекове вјекова. Амин.

Господе Исусе Христе Боже наш, ради молитава светог оца нашега Саве првог архиепископа српског, помилуј нас и спаси као благ и човјекољубив. Амин“, рекао је Епископ Кирило на Светосавској академији СКД Просвјета.