Sveti Antonije Veliki: Pouke o svetom životu (11)

101. Duša je besmrtna i gospodstvena nad telom. Ali, kad je beslovesna [nerazumna], ona robuje telu kroz uživanja, ne shvatajući da joj naslađivanje tela nanosi štetu. Zapavši u neosetljivost i ludost, ona se stara za telesno naslađivanje.

102. Bog je blag, a čovek lukav. Nema ničega zlog na nebu, niti ičega dobrog na zemlji. Stoga slovesan čovek bira ono što je bolje: poznaje Boga svih, blagodari mu i pesmopoje ga. On se pre smrti gnuša tela i ne dozvoljava da se ostvare rđava osećanja, znajući njihovu pogubnost i [rđavo] dejstvo.

103. Zao čovek voli lakomost, a prezire pravednost, ne misleći na neizvesnost, nepostojanost i kratkotrajnost života, niti se sećajući nepodmitljivosti i neminovnosti smrti. Starac koji je bestidan i bezuman nije pogodan ni za šta, već je kao gnjilo drvo.

104. Tek iskusivši tugu, mi osećamo [šta znači] uživanje i radost. Ko nije žedan neće slatko piti, niti će slatko jesti ko nije gladan, niti će slatko spavati ko nije veoma pospan. Ko nije najpre tugovao, neće snažno osetiti radost. Tako se nećemo ni večnim dobrima naslađivati ukoliko ne prezremo kratkotrajna.

105. Slovo je sluga uma. Slovo tumači ono što um hoće.

106. Um sagledava sve, pa i ono što je na nebesima. Njega ne pomračuje ništa osim greha. Čistome ništa nije neshvatljivo, kao što ni rečima ništa nije neizrecivo.

107. Čovek je telom smrtan, a umom i slovesnošću besmrtan. Ćuteći misliš, a promislivši govoriš. Jer, u ćutanju um rađa slovo. A blagodarno slovo prineseno Bogu jeste čovekovo spasenje.

108. Ko govori nerazumno nema uma, budući da govori ništa ne misleći. Ti, pak, gledaj šta ti je korisno da činiš radi spasenja duše.

109. Umno i dušekorisno slovo je dar Božiji, kao što je reč puna brbljanja, reč koja traga za razmerama i rastojanjima neba i zemlje ili za veličinom sunca i zvezda – pronalazak čoveka koji se uzaludno trudi. [Takav čovek] nadmeno i uzalud traži ono što ničemu ne koristi – kao da hoće sitom da zahvati vodu. Čoveku nije mogućno da pronađe takve [stvari].

110. Niko ne vidi nebo, niti može da razume ono što je na njemu, osim čoveka koji se trudi da živi vrlinskim životom, koji razmišlja i proslavlja Onoga koji ga [tj. nebo] je sazdao za spasenje i život čoveka. Jer, takav bogoljubiv čovek sasvim izvesno zna da bez Boga nema ničega. Kao neograničen, Bog je svuda i u svemu.

Izvor: Dobrotoljublje