Свети Антоније Велики: Поуке о светом животу (11)

101. Душа је бесмртна и господствена над телом. Али, кад је бесловесна [неразумна], она робује телу кроз уживања, не схватајући да јој наслађивање тела наноси штету. Запавши у неосетљивост и лудост, она се стара за телесно наслађивање.

102. Бог је благ, а човек лукав. Нема ничега злог на небу, нити ичега доброг на земљи. Стога словесан човек бира оно што је боље: познаје Бога свих, благодари му и песмопоје га. Он се пре смрти гнуша тела и не дозвољава да се остваре рђава осећања, знајући њихову погубност и [рђаво] дејство.

103. Зао човек воли лакомост, а презире праведност, не мислећи на неизвесност, непостојаност и краткотрајност живота, нити се сећајући неподмитљивости и неминовности смрти. Старац који је бестидан и безуман није погодан ни за шта, већ је као гњило дрво.

104. Тек искусивши тугу, ми осећамо [шта значи] уживање и радост. Ко није жедан неће слатко пити, нити ће слатко јести ко није гладан, нити ће слатко спавати ко није веома поспан. Ко није најпре туговао, неће снажно осетити радост. Тако се нећемо ни вечним добрима наслађивати уколико не презремо краткотрајна.

105. Слово је слуга ума. Слово тумачи оно што ум хоће.

106. Ум сагледава све, па и оно што је на небесима. Њега не помрачује ништа осим греха. Чистоме ништа није несхватљиво, као што ни речима ништа није неизрециво.

107. Човек је телом смртан, а умом и словесношћу бесмртан. Ћутећи мислиш, а промисливши говориш. Јер, у ћутању ум рађа слово. А благодарно слово принесено Богу јесте човеково спасење.

108. Ко говори неразумно нема ума, будући да говори ништа не мислећи. Ти, пак, гледај шта ти је корисно да чиниш ради спасења душе.

109. Умно и душекорисно слово је дар Божији, као што је реч пуна брбљања, реч која трага за размерама и растојањима неба и земље или за величином сунца и звезда – проналазак човека који се узалудно труди. [Такав човек] надмено и узалуд тражи оно што ничему не користи – као да хоће ситом да захвати воду. Човеку није могућно да пронађе такве [ствари].

110. Нико не види небо, нити може да разуме оно што је на њему, осим човека који се труди да живи врлинским животом, који размишља и прославља Онога који га [тј. небо] је саздао за спасење и живот човека. Јер, такав богољубив човек сасвим извесно зна да без Бога нема ничега. Као неограничен, Бог је свуда и у свему.

Извор: Добротољубље