Svaki uspeh u vrlini jeste delo blagodati Gospodnje

51. Svaki uspeh u vrlini jeste delo blagodati Gospodnje. I savlađivanje svake strasti jeste Njegova pobeda. Utoliko pre je ovo delo (tj. sticanje čistote i savladavanje pohotne strasti) naročita blagodat i dar, kao što potvrđuje mišljenje svetih otaca i iskustvo očišćenja od strasti, po svedočenju onih koji su se udostojili da ga steknu. Jer, ne osećati žalac ploti je, na neki način, isto što i – prebivati u telu i izaći iz ploti, i – biti odeven u plot i biti izvan prirode. Zbog toga čovek, da tako kažem, ne može na svojim krilima da uzleti na takvu nebesku visinu savršenstva, ukoliko ga blagodat Gospodnja iz zemaljskog blata ne izvuče darom čistote. Jer, ljudi u telu se ni jednom vrlinom tako uspešno ne upodobljuju anđelima, podražavajući njihov život, kao sticanjem blagodati čistote. Njome oni, premda žive na zemlji, po apostolu, imaju življenje na nebesima (Fil.3,20). Njome oni u smrtnom telu već poseduju ono što se obećava svetima u budućem životu, po odlaganju truležne ploti.

52. Počuj šta kaže apostol: Svaki koji se bori od svega se uzdržava (1.Kor.9,25). Nama, u našem duhovnom podvižništvu, on kao obrazac postavlja onoga ko se bori na trkalištima. Radi uspeha u borbi, on se uzdržava ne samo od zabranjene hrane, pijanstva i netrezvenosti, nego i od nerada, besposlice i lenjosti. Postojanim upražnjavanjem i pronicanjem u delo, on se stara da razvije svoje sile i zadobije veštinu. On ostavlja svaku brigu i žalost zbog žitejskih i supružanskih dela, mučeći se samo brigom o uspehu i pobedničkom vencu. Naročito se on brine da se sačuva čist od plotskog oskvrnjenja, da se čak ni u snu ne zavara nekakvim sramnim maštanjima kako ne bi umanjio silu zadobijenu posle dugog vremena i velike brige. Iz toga možeš videti sve što treba da radi i duhovni podvižnik. Možeš videti i to da je za uspeh u duhovnom delanju i tebi potrebno da prvenstveno čuvaš čistotu i celomudrenost. Prema tome, čistota je potrebna i u svetskim spoljašnjim nadmetanjima za truležne vence. Koliko tek ona beskrajno neophodnija u našem duhovnom unutrašnjem stremljenju ka nebeskim vencima? Kod nas se zahteva ne samo spoljašnja čistota od telesnog greha, ili nevoljnog oskvrnjenja, nego naročito unutrašnja čistota misli i osećanja. Mi na svaki način treba da sačuvamo čiste same skrivnice srca. Ono što oni (tj. trkači na trkalištu) žele da imaju samo telesno, mi treba da posedujemo u dubinama savesti, u kojoj naš podvigopoložnik Gospod posmatra sve, pa i najmanje, pokrete našeg proizvoljenja. Prema tome, ono što ne smemo da učinimo javno, ne treba da dopustimo da iznikne ni u unutrašnjosti kroz neoprezne pomisli, i onim što je sramota pred ljudima ne treba da se oskrnavljujemo srce kroz tajno saglašavanje. Jer, od ljudi se to i može sakriti, ali ne i od anđela i od samog svemogućeg Boga, od koga se nikakva tajna ne može utajiti.

53. Znak i mera savršenstva stečene čistote jeste odsustvo svakog maštajućeg obraza čak i kada se odmaramo ili spavamo dubokim snom. Ako se on i javi, pri takvom stanju, ipak ostaje nemoćan da pokrene bilo kakve pohotne pokrete. Jer, takvi pokreti služe kao veran znak da duša još nije dostigla savršenstvo, premda se i ne uračunavaju u krivicu i greh. Čim maštajući obrazi uspevaju da proizvedu takvu neprijatnost, očigledno je da strast još nije u potpunosti iskorenjena.

54. Svojstvo pomisli koje se za vreme trajanja dana ne čuvaju sasvim revnosno, ispoljava se za vreme noćnog pokoja. Stoga, kada nam se desi navedena neprijatnost, ne treba da krivimo san, nego nepažnju u prethodnom vremenu. U tome treba da vidimo ispoljavanje bolesti koja se skriva u unutrašnjosti i koju nije prvi porodio noćni čas. On ju je samo izveo na površinu kože, u vreme potkrepljenja tela snom, dok se ona, u stvari, nalazila u unutrašnjim nitima duše. Unutrašnji plamen strasti smo mi sami zapalili, hraneći se u toku celoga dana rđavim pomislima. I telesne bolesti se ne rađaju onda kada se vidljivo projavljuju, nego se obrazuju ranije i to od hrane koja je štetna za zdravlje i od koje se sabiraju rđavi sokovi.

55. Znajući bolje od svih prirodu svoga stvorenja, i sam Bog, Tvorac i Sazdatelj celokupnog ljudskog roda, lečenje usmerava ka uzrocima nastanka ove strasne bolesti i kaže: Svaki koji pogleda na ženu sa željom za njom, već je učinio preljubu sa njom u srcu svome (Mt.5,28). Napominjući o sladostrašću očiju, On ipak više izobličava unutrašnje osećanje koje se rđavo koristi njihovom uslugom gledanja. U stvari, srce koje je bolesno i ranjeno strelom pohote gleda sa željom, te dar gledanja koji mu je Tvorac pružio na dobro, po svojoj strasnosti, obraća na služenje rđavim delima, čulom vida izvodeći na videlo bolest sladostrašća sakrivenu u njemu. Zbog toga se spasonosna zapovest i upućuje onome čijom strasnošću proizilazi zlo ranjavanje kroz gledanje. Jer, ne kaže se: „Na svaki način čuvaj oči svoje“, nego: Svrh svega što se čuva čuvaj srce svoje (Prič.4,23).

Sveti Jovan Kasijan: Vidovi našeg odricanja od sveta (Dobrotoljublje)