Сваки успех у врлини јесте дело благодати Господње

51. Сваки успех у врлини јесте дело благодати Господње. И савлађивање сваке страсти јесте Његова победа. Утолико пре је ово дело (тј. стицање чистоте и савладавање похотне страсти) нарочита благодат и дар, као што потврђује мишљење светих отаца и искуство очишћења од страсти, по сведочењу оних који су се удостојили да га стекну. Јер, не осећати жалац плоти је, на неки начин, исто што и – пребивати у телу и изаћи из плоти, и – бити одевен у плот и бити изван природе. Због тога човек, да тако кажем, не може на својим крилима да узлети на такву небеску висину савршенства, уколико га благодат Господња из земаљског блата не извуче даром чистоте. Јер, људи у телу се ни једном врлином тако успешно не уподобљују анђелима, подражавајући њихов живот, као стицањем благодати чистоте. Њоме они, премда живе на земљи, по апостолу, имају живљење на небесима (Фил.3,20). Њоме они у смртном телу већ поседују оно што се обећава светима у будућем животу, по одлагању трулежне плоти.

52. Почуј шта каже апостол: Сваки који се бори од свега се уздржава (1.Кор.9,25). Нама, у нашем духовном подвижништву, он као образац поставља онога ко се бори на тркалиштима. Ради успеха у борби, он се уздржава не само од забрањене хране, пијанства и нетрезвености, него и од нерада, беспослице и лењости. Постојаним упражњавањем и проницањем у дело, он се стара да развије своје силе и задобије вештину. Он оставља сваку бригу и жалост због житејских и супружанских дела, мучећи се само бригом о успеху и победничком венцу. Нарочито се он брине да се сачува чист од плотског оскврњења, да се чак ни у сну не завара некаквим срамним маштањима како не би умањио силу задобијену после дугог времена и велике бриге. Из тога можеш видети све што треба да ради и духовни подвижник. Можеш видети и то да је за успех у духовном делању и теби потребно да првенствено чуваш чистоту и целомудреност. Према томе, чистота је потребна и у светским спољашњим надметањима за трулежне венце. Колико тек она бескрајно неопходнија у нашем духовном унутрашњем стремљењу ка небеским венцима? Код нас се захтева не само спољашња чистота од телесног греха, или невољног оскврњења, него нарочито унутрашња чистота мисли и осећања. Ми на сваки начин треба да сачувамо чисте саме скривнице срца. Оно што они (тј. тркачи на тркалишту) желе да имају само телесно, ми треба да поседујемо у дубинама савести, у којој наш подвигоположник Господ посматра све, па и најмање, покрете нашег произвољења. Према томе, оно што не смемо да учинимо јавно, не треба да допустимо да изникне ни у унутрашњости кроз неопрезне помисли, и оним што је срамота пред људима не треба да се оскрнављујемо срце кроз тајно саглашавање. Јер, од људи се то и може сакрити, али не и од анђела и од самог свемогућег Бога, од кога се никаква тајна не може утајити.

53. Знак и мера савршенства стечене чистоте јесте одсуство сваког маштајућег образа чак и када се одмарамо или спавамо дубоким сном. Ако се он и јави, при таквом стању, ипак остаје немоћан да покрене било какве похотне покрете. Јер, такви покрети служе као веран знак да душа још није достигла савршенство, премда се и не урачунавају у кривицу и грех. Чим маштајући образи успевају да произведу такву непријатност, очигледно је да страст још није у потпуности искорењена.

54. Својство помисли које се за време трајања дана не чувају сасвим ревносно, испољава се за време ноћног покоја. Стога, када нам се деси наведена непријатност, не треба да кривимо сан, него непажњу у претходном времену. У томе треба да видимо испољавање болести која се скрива у унутрашњости и коју није први породио ноћни час. Он ју је само извео на површину коже, у време поткрепљења тела сном, док се она, у ствари, налазила у унутрашњим нитима душе. Унутрашњи пламен страсти смо ми сами запалили, хранећи се у току целога дана рђавим помислима. И телесне болести се не рађају онда када се видљиво пројављују, него се образују раније и то од хране која је штетна за здравље и од које се сабирају рђави сокови.

55. Знајући боље од свих природу свога створења, и сам Бог, Творац и Саздатељ целокупног људског рода, лечење усмерава ка узроцима настанка ове страсне болести и каже: Сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме (Мт.5,28). Напомињући о сладострашћу очију, Он ипак више изобличава унутрашње осећање које се рђаво користи њиховом услугом гледања. У ствари, срце које је болесно и рањено стрелом похоте гледа са жељом, те дар гледања који му је Творац пружио на добро, по својој страсности, обраћа на служење рђавим делима, чулом вида изводећи на видело болест сладострашћа сакривену у њему. Због тога се спасоносна заповест и упућује ономе чијом страсношћу произилази зло рањавање кроз гледање. Јер, не каже се: „На сваки начин чувај очи своје“, него: Сврх свега што се чува чувај срце своје (Прич.4,23).

Свети Јован Касијан: Видови нашег одрицања од света (Добротољубље)