Patrijarh u Beranama: ne smijemo odustati od ljubavi

U nedjelju 26. septembra, Njegova Svetost patrijarh srpski Porfirije služio je sa mnogim arhijerejima i sveštenstvom Božanstvenu Liturgiju u manastiru Đurđevi stupovi u Beranama. Tom prilikom uveo je vladiku Metodija u tron episkopa budimljansko-nikšićkih. U manastiru koji je i sjedište te eparhije, poglavar Srpske Pravoslavne Crkve svečano je dočekan dan ranije. Po završetku večernjeg kojim je načalostvovao, patrijarhu je služena doksologija, a slijedio je i kulturno-umjetnički program. U nastavku donosimo integralni tekst besjede koju je patrijarh izgovorio nakon doksologije.

”Vaše Blaženstvo, Visokopreosvećeni brate, Preosvećena braćo i gospodo arhijereji, svi prisutni po dostojanstvu i po činu, ali iznad svega, braćo i sestre,

Živ je Bog. Živ je Bog u svetima svojim. Živ je Bog i ovde među vama. Živ je Bog u ovoj svetoj zemlji, iako su mnogi pomisli da su Boga izagnali sa ovih prostora. Ali poslednje decenije, a naročito predhodna godina, pokazala je da je u ovom narodu živ Bog pre svega kroz veličanstvene, čovekoljubive, mirotvorne i molitvene litije koje su svoj početak imale upravo ovde.

Živ je Bog, jer je živa i snažna, braćo i sestre, vaša vera, vera svih nas, vera našeg naroda i naše Crkve. Živa je vera u našem narodu, iako je mnogima ovde ona sablazan i ludost. Ali mi znamo da je sila i premudrost Božja upravo u veri u živog i raspetog Hrista, u veri koja otkriva da čovek nema ništa ako i čitav svet zadobije a duši svojoj naudi, u veri koja kroz reči Svetog Jefrema Sirina potvrđuje da je važno da samo ako umremo i pre nego što umremo da nećemo umreti i kad umremo. Drugim rečima: da već unapred kroz veru Hristovu i zajednicu sa NJim raspinjemo sebe sa NJim i vaskrsavamo zajedno sa NJim. Na taj način pokazujemo da ne postoji ni jedna sila od ovoga sveta: ni lepota, ni bogatstvo, ni snaga, ni bilo šta što može da zameni Hrista i našu veru u Njega. Tom verom mi se ne plašimo ničega, tom verom mi se ne bojimo smrti. Tom verom, braćo i sestre, međutim, mi se bojimo samoljublja i sebičnosti, bojimo se egoizma, bojimo se gordosti, bojimo se narcisoidnosti, jer znamo da su to sve kamičci koji formiraju stazu koja vodi u propast. Otuda su litije, koje su ovde počele, potvrdile i pokazale najdivniji i najčudesniji način da je živ Bog i da je među nama.

Velika je danas moja radost stoga što smo se baš ovde sabrali oko ove divne i vredne zadužbine Nemanjića, i moram odmah na početku reći: isto tako zadužbine koja je divno obnovljena i čuvana i sačuvana domaćinskom pažnjom i domaćinskom rukom. Ovde je, a svi to vi bolje znate od mene, ali neka i drugi čuju i neka znaju, nekada služio nesalomivi pregalac i tribun pop Mojsije Zečević, saborac i prijatelj Njegošev, saborac i prijatelj Svetog Petra Cetinjskog, ali i glasoviti pripadnik najvećeg srpskog plemena Vasojevića, čiji je udeo u srpskoj istoriji i kulturi do danas nesaglediv i nemerljiv. Narodna pesma kao pripadnika plemena Vasojevića pominje Pavla Orlovića, a ovo naše veliko pleme kolevka je dve srpske dinastije, Obrenovića i Karađorđevića. I jedna i druga potiču iz ovih krajeva.

Naši preci pravoslavni su se u teškim vremenima ropstva napajali sa čistog izvora Hristovog, boreći se za Krst Časni i slobodu zlatnu, a to znači: borili su se baš kao što ste i vi činili u naše dane ne samo da sačuvate i očuvate pravoslavnu veru, nego da pokažete i projavite na sve četiri strane sveta istinu, pravdu i ljubav te vere, vere kao prostora prisustva ljubavi Božje i snage Božje u ovome svetu. I zaista nigde nije postojalo kroz veru  razumevanje svoga predanja i svoje istorije kao što je slučaj na ovim prostorima. Niko nije tako dubinski razumeo Kosovski zavet, videći u Kosovskom zavetu ne puki i prosti mit, nego znajući da je kosovska žrtva Lazareva narodno ugledanje, da je to u našem životu ostvarenje Hristove novozavetne žrtve. Kao što je ovaj narod razumeo tu žrtvu on ju je ostvario u svome postojanju i bezbroj puta u ovim ponosnim brdima koji nas okružuju. Ideal zajedništva, ideal slobode i ideal sabornosti vekovima je napajao dušu onih koji su ovde živeli, ali i duše svih naših predaka od Dunava do sinjeg mora.

Zajedno sa Gospodom Hristom i Svetim Savom, u kojem se Gospod naš Isus Hristos najlepše u našem rodu ogledao, zajedno sa našim predanjem, duhovnošću, jezikom, đedovima, zajednički nam je i put spasenja i nastojanje da na zemlji budemo ljudi, a nikada da ne budemo neljudi, kako je govorio naš veliki blaženog pomena patrijarh Pavle. Da budemo ljudi, a ne neljudi, e da bi se naša duša radovala i ovde ali i u Carstvu nebeskom. A Bog nas, braćo i sestre – tome nas uči sveto Jevanđelje – neće prepoznati po tlu i krvi, po onime kom narodu pripadamo samo biološki – jer ako je to samo biološka pripadnost onda je postojanje i takvog naroda i pojedinaca u njemu započelo ovde, a isto tako ima kraj ovde u istoriji.

Neće nas Bog prepoznavati i po tome koliko nam je imetak. Mnogi misle da ako su silni i moćni, da ako vladaju zemljama i državama, da su zapravo posednici i polja, i njiva, i reka, i brda, i dolina, ali i ljudskih života. A mi Jevanđeljem znamo da sami sebe, da sami po sebi nismo vlasnici ni svog sopstvenog života ali u isto vreme u zajednici sa raspetim i vaskrslim Hristom i kada smo najsiromašniji i kada nemamo ni materijalna dobra ni bilo kakve slave, mi postajemo vladari sveta, jer umrli smo pre nego što smo umrli, a zapravo u Hristu vaskrsli. To nas uče i tome svedoče brojni svetitelji. Tu blizu je Sveti Vasilije Ostroški. Čega je on bio vladar? Šta je on imao? Šta je bilo njegovo? Ništa od ovoga sveta, a u Hristu sve je postalo njegovo! I on je car, kralj, vladar sveta! On je taj čijim molitvama se upravljaju naši životi po zakonu Hristovom. Pa ko je onda moćan i ko je onda silan? Dakle, neće nas prepoznati Bog samo po pukom pripadanju nekom narodu ili koliki imetak imamo, niti će odlučivati o nama po tome za koga glasamo, da li živimo u ovoj ili onoj državi ili smo stanovnici ovoga ili onoga grada. Bog će nas prepoznati i suditi nam samo u zavisnosti od toga da li slušamo i da li se trudimo makar i slabašni i nemoćni da tvorimo volju Njegovu i da živimo po zakonu Njegovom.

Reći ću to ovde pred vašim licem, ali više da čuju drugi: oni koji danas govore da Crkva ima pretenzije u odnosu na neke teritorije, da ugrožava nečiji suverenitet, da se bori za vlast od ovoga sveta ili da ima bilo kakve slične težnje. Ti koji to govore obmanjuju narod. Nas zavarati ne mogu, jer mi smo sabrani oko svetinje svetoga Georgija, ali mnogi, mnoga naša braća i naši srodnici u kojima još nije proklijalo autentično seme vere, bivaju zavođeni i u odnosu na njih. Ponoviću opet, duh litija je pokazao kakav treba da bude naš stav. Neka bude ko šta hoće, neka se oseća da pripada kom hoće narodu, ma koliko mi ponekad mislili drugačije. Rekao sam u Podgorici, a neko je kritikovao, veli: nije izgovorio crnogorski narod. Neka bude ko god hoće Crnogorac, a onaj ne samo koji hoće nego koji i zna svoje korene, svoje stablo, plodove, Vasojevićeg stabla, zna i hoće da pripada srpskom narodu. I ipak još jednom, ali to ne znači da mi ne prihvatamo, ne razumemo, ne poštujemo one koje žive pored nas a deklarišu se i osećaju da su Crnogorci. U Crkvi Hristovoj međutim ne samo da nema Srbina i Crnogorca, nema Grka i Jevrejina, nema Albanca i Hrvata, nema apsolutizovanja bioloških konteksta svoga postojanja.

Samo onaj koji je oplemenio sebe Hristom, on je upotrebio taj dar da pripada jednom narodu kao odskočnu dasku da preobražavajući se u svom narodu, upoznavajući najpre sebe, znajući ko je sam, može da postane sposoban da se otvori za drugog, da zavoli za drugog i da prihvati drugog upravo onakvim kakav on jeste. A onaj koji ne zna ko je, a onaj koji ne zna sebe, on naprosto ne može upoznati nikoga niti voleti ikoga. Voleti sebe, voleti sve kao dar Božji moguće je samo u Hristu i kroz Hrista. Zato, dakle, one koji svoje ambicije i svoj odnos prema životu i drugim ljudima hoće da pripišu drugima, u našem slučaju, nama, neka svoje sopstvene želje, strahove, projekcije, vlastoljublje ne pripisuju Crkvi, jer promašili su. Naša sveta Crkva ima, ako hoćete, samo jednu strategiju, samo jednu politiku, samo jedan životni stav i orijentir: biti jedno sa Bogom čitavim svojim bićem, ali u Bogu, sa Bogom i kroz Boga težiti i činiti sve da budemo jedno i sa drugim; sa drugim u svojoj porodici, sa drugim kao sa svojim komšijom, sa drugim kao sa svojim sugrađaninom i rođakom, sa drugim kao sa svojim sunarodnikom, ali onda sa drugim kao sa svakim narodom. To je putanja od biti jedno sa najneposrednijim svojim bližnjim do biti jedno u Hristu sa čitavim svetom.

I ovaj današnji veličanstveni skup pokazuje punoću Crkve, njeno jedinstvo i ljubav koja nije niti može biti omeđena nikakvim međama i državnim granicama. Kao što ne postoji vidljiva granica između ovog i onoga sveta, tako i ovde na zemlji istinsku ljubav koju osećamo jedni za druge, a Bog nam ju je darovao, ne može zaustaviti nikakva granica ma ko postavio tu granicu. I još da kažem da Crkvu ne možemo poistovetiti ni sa jednom političkom ili bilo kakvom državnom granicom. Nema, dakle, u Crkvi granice između neba i zemlje. Granice Crkve se ne mogu menjati kad god se promene granice država. Jedino što je apsolutno u svetu, u večnosti, jeste živi Gospod. Sve ostalo je promenljivo i relativno. Države postaju veće i manje i nas to ne interesuje da li se neka država smanjila ili uvećala. Mi znamo da Hristos i Crkva nadilaze svaku granicu i ne postoji sila od ovoga sveta koja može da promeniti ustrojstvo Crkve. Naša pomesna Crkva, Srpska Pravoslavna Crkva, je autokefalna Crkva. Ona ima svoju kanonsku jurisdikciju koju ne propisuje niko osim Sabora svih pomesnih Crkava. Naša, dakle, Srpska Pravoslavna Crkva kao autokefalna Crkva jeste u jedinstvu sa svim pomesnim Pravoslavnim Crkvama i ona pripada Jednoj Svetoj Sabornoj i Apostolskoj Pravoslavnoj Crkvi. U tom smislu, mi nemamo ništa protiv, neka se svako organizuje u bilo koju vrstu molitvene zajednice ako to njemu odgovara, pod uslovom da ne ugrožava bilo koga i niti nečije elementarno ljudsko dostojanstvo. Ali bilo koja molitvena zajednica tako organizovana ne može biti u jedinstvu i nije u jedinstvu sa punoćom vaseljenskog pravoslavlja i kao takva ne može uzeti i ukrasti identitet Pravoslavnoj Crkvi koja ima svoju kanonsku jurisdikciju i ovde na ovim prostorima.

Naravno, braćo i sestre, ovu istinu može da razume samo onaj koji je čistog srca, koji želi da bude u jedinstvu i zajednici sa Gospodom našim, a onaj koga su ovozemaljske moći opile toliko da su mu čula obamrla i pomračena ne može ni da pojmi koliko je zapravo neprijatelj samome sebi. No, i za takve smo dužni da se molimo. I takve mi pozivamo da budu među nama. Prihvatimo ih kao braću najrođeniju, jer i oni jesu zaista naša braća. Mi, braćo i sestre, Vi i ja, svi zajedno sabrani, naši sveštenici i narod u ovoj eparhiji ni sa kakvim jezikom mržnje ne smemo opštiti, niti odustati od ljubavi. Mi ne smemo nikoga nikada i ni zbog čega izbaciti iz našeg srca. Ljubavlju se moramo boriti da i onima koji su daleko od nas – zato što to oni hoće, da i u njima molitvom i tom našom ljubavlju bude probuđeno zrno vere koje je Bog posejao u svakog čoveka. I evo, opet da se setimo našeg svetog patrijarha Pavla koji nas je učio da ko pobedi sebe, taj je pobedio svet. Ko pobedi egoizam, ko pobedi samoljublje, ko pobedi laž u sebi, taj je pobedio čitav svet.

Nije nas obeshrabrilo ni kada nam nisu dali da, u upravo rečenom kontekstu, uđemo u našu rođenu kuću, u Cetinjski manastir, da služimo službu Božju i na toj službi u tron uvedemo mitropolita cetinjskog, našega mitropolita Joanikija. Neko je hteo menjajući teze da ono što iz vere izvire, ono što iz smirenja izvire, ono što izvire iz litija ovoga naroda, to je hteo da pokaže ili prikaže kao nasilje. A zapravo nasilnim putem, najbrutalnijim putem, hteo je da spreči da uđemo u našu kuću. Pritom ništa nemamo ni protiv toga da su oni protiv, ali da sprečavaju na silu da uđemo u našu kuću znamo da je to podvala, koja je htela da prikaže Crkvu našu – i taj glas se valja u ove dane u ovim prostorima – kao izvor svih nevolja, izvor svakog zla. I naravno, kada proglasite nekoga da je sam po sebi zao onda dajete legitimno pravo svakome ko hoće da tog, tom zamenom teza proglašenog zlim, eliminiše.

Stvoren je, dakle, jedan konstrukt, jedna virtuelna stvarnost koja je onda proglašena za činjenicu i protiv nje se digao čitav svet. Kada kažem čitav svet mislim na svet ideologija, svet politikantski, svet koji gleda na običnog čoveka isključivo i samo kao na sredstvo, kao na glas koji treba da utvrdi njegovu vlast, vlast koja bez korena Hristovog već u svom startu postaje svoja suprotnost. Vrlo brzo se pokazuju i pokazaće se ko je tu laž, a ko je istina. Mi, dakle, znamo da je Istina, Put i Život Hristos, a On je među nama ovde. On je i u Cetinjskom manastiru i sada i tada bio. Mi, dakle, nismo imali pravo da ne izvršimo delo Crkve, da posle mnogo vekova budemo mi oni koji će odustati, okrenuti leđa sopstvenoj kući, pristati da ne ustoličimo mitropolita na onom mestu gde su uvek ustoličavani i gde će uvek do svršetka sveta biti stolica mitropolita crnogorsko primorskih kanonskog Pravoslavlja, u ovom slučaju kanonske Srpske Pravoslavne Crkve. I mi smo moleći Gospoda za mir, za ljubav, za one koji nas napadaju i ruže služili svetu Liturgiju i, slava Bogu, ustoličili mitropolita Joanikija onako kako valja i trebuje.

Svojim nepristajanjem, braćo i sestre, vi ste svojim nepristajanjem na nasilje i pred nasiljem spasili obraz i onih koji su posegli za nasiljem. Nadam se i verujem da su i mnogi među njima prepoznali ljubav Hristovu iz naših postupaka i da su prepoznali u sebi Božansku ljubav, te da su i neki od njih večeras ovde sa nama i da će sutra biti na službi Božjoj na kojoj ćemo u tron episkopa budimljansko-nikšićke eparhije uvesti brata Metodija.

I eto nas opet zajedno, draga braćo i sestre, sa radošću, kao nedavno u Podgorici! Evo nas opet da se radujemo jedni drugima i da poručimo svima: Hristos je Gospod naš, zbog Njega se borimo i Njemu se klanjamo. On određuje naš put, naš cilj. On postavlja sistem vrednosti po kojima živimo. I vladika Metodije koji je svojom ljubavlju prema Hristu Bogu živome, prema jedinstvu Crkve Svetosavske, ljubavlju prema narodu Božjem prepoznat od Sabora arhijereja naše Crkve da vas predvodi u ljubavi, da vas predvodi u molitvi, da vas predvodi u svakom dobrom delu, okupio nas je danas da se molimo da istraje u svemu tome. Zato punim srcem danas pred vama izgovaram i vas pozivam da kažete za vladiku Metodija: Dostojan! Dostojan! Dostojan! Živeli! Neka sve Gospod blagoslovi i mir izvede na vas, ovaj narod, ovu zemlju i čitav svet”, kazao je Njegova Svetost.