OSVEĆENJE HRAMA SV. ARHANGELA
GAVRILA U ČELINCU

U nedelju, 9./22. oktobra 2017, na dan pomena svetih otaca VII Vaseljenskog Sabora, Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit zagrebačko-ljubljanski g. dr Porfirije načalstvovao je činom osvećenja parohijskog hrama sv. arhangela Gavrila i svetom arhijerejskom Liturgijom u Čelincu u eparhiji banjalučkoj. Njegovom Visokopreosveštenstvu sasluživali su Njegovo Preosveštenstvo Episkop sremski g. Vasilije i domaćin Episkop banjalučki g. Jefrem te mnogobrojni sveštenici, sveštenomonasi i đakoni eparhija banjalučke, sremske i gornjokarlovačke.

U osvećenju ovog velelepnog hrama uzeo je učešća i Predsednik Republike Srpske g. Milorad Dodik kao i predstavnici državne i lokalne vlasti te veliki broj verujućeg naroda iz Čelinca i okoline. Na kraju svete Liturgije rečima dobrodošlice se obratio Episkop Jefrem zamolivši Mitropolita Porfirija da se obrati okupljenom narodu poučnom besedom.

Govorivši o značaju hrama Mitropolit je izrazio radost zbog toga što je učestvovao u svečanosti i radosti naroda čelinačkog kraja istakavši i da je velika radost za sve ovde sabrane, ali i da se raduju i nebo i zemlja jer se podiže još jedan hram u slavu Božiju, a u čast sv. arhangela Gavrila. „Radost je i na nebu, kao i na zemlji, jer tamo gde se podižu hramovi tamo se pokazuje da je živa Crkva Božija, da je živ onaj narod koji je spreman da podiže iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, gotovo svakoga dana, po neku bogomolju i poneki hram na ovim prostorima. Jer hram jeste zborište, saborno mesto gde se mi sabiramo, dolazimo da postanemo jedno s Bogom, ali i da to jedinstvo sa Bogom potvrdimo i pokažemo na jedinstvu međusobno. Međutim, toga hrama i toga jedinstva ne bi bilo da svaki od nas nije stvoren kao sasud i kao hram Božiji i da u svakome od nas ne stanuje Bog i ne plamti ljubav u odnosu na Boga. I ovaj hram postoji da bismo se mi kao hramovi Duha Svetoga potvrđivali, da bismo uzrastali u ovom hramu. On postoji da bismo se u njemu sabirali, jer sabiranje je osećanje jedinstva sa Bogom i jedinstva međusobno, a to je zapravo Crkva. Naročito je jedinstvo važno danas kada savremeni čovek živi daleko od Boga. Ali šta je posledica te udaljenosti? Udaljenost stvara od čoveka usamljenika. Pretvara ga u pojedinca koji nema snage ni spremnosti da izađe iz sebe, da podeli svoju muku sa bližnjim, da podeli muku bližnjeg sa sobom. Taj moderni čovek koji je daleko od Boga ne zna ni šta je porodica. Roditelji ne znaju za svoju decu, deca ne znaju za roditelje, i međusobno komuniciraju samo spoljašnje i onda kada postoji interes. Mi upravo u hramu učimo da je interes našeg bližnjeg i naš interes. Pre svega da naš bližnji uzrasta. Jer kako mogu ja biti srećan, ispunjen i radostan, ako je onaj pored mene, moj otac ili majka, brat ili sestra, ili komšija, nesrećan i ako je njemu potrebna podrška i pomoć? Znamo da smo istinski radosni i da smo ispunjeni lepotom i smislom života samo onda kada činimo dobro drugima. Ništa nas do te mere ne ispunjava kao to kad imamo dobar odnos i istinsku zajednicu i opštenje sa onima koji su oko nas.

Slavimo Boga i radujemo se jer narod ovoga kraja vidi da mu je Crkva početak i kraj. Da se sve ostalo menja i prolazi, i politike i kulture i nauka. Sve to može imati jedan pravac u jednom trenutku, a u drugom trenutku drugi pravac. Ali u hramu Božijem svi se sabiramo, bez obzira na to ko se nalazi na kojoj poziciji ili ko se nalazi na kom mestu u društvu i državi. Ovde, pred licem Božijim, svi smo jedno i svi smo braća, svi se učimo da živimo jedni za druge i jedni sa drugima. Ne naprosto kao što nas uče zapadne filosofije i nauke, da budemo tolerantni. Biti tolerantan znači držati distancu. Ili kao što nas uče zapadni humanizmi, da volimo čovečanstvo. Koje čovečanstvo? Koji daleki narodi ako ne voliš onoga koji je tu pored tebe? Crkva nam upravo zbog toga postoji, da se sabiramo, da se objedinjujemo i da u tom jedinstvu slavimo Boga.

Videli smo, u današnjem Jevanđelju, kako je Gospod rekao mladiću koji je umro „Tebi govorim: ustani“. Vaskrsao ga je. U hram dolazimo da bismo i mi vaskrsavali iz svakoga svoga samoljublja, egoizma, mržnje i netrpeljivosti. Ovde dolazimo da bi u nama vaskrsao Hristos i da bi vaskrslo i biće koje je stvoreno po Njegovoj slici i prilici. Ovde dolazimo da bismo u vaskrsenju u Hristu postajali svetitelji Božiji.“

Na kraju svoje besede Mitropolit je zablagodario domađinu Episkopu Jefremu rekavši: „Radujem se što je naš brat Episkop Jefrem pozvao i mene i Preosveđenog Episkopa Vasilija i udostojio nas da sa vama podelimo ovu radost. Da se nasitimo vašom ljubavlju, vašom verom i nadom i da onda i tamo gde mi odemo, a gde je potrebno veliko trpljenje i snaga, potvrdimo i pokažemo da su ljudi Hristovi ljudi ljubavi, ljudi zajednice. Da su otvoreni i spremni da uočavaju svoje nedostatke, svoje pogreške, ali istovremeno spremni i da opraštaju onda kada se on nas traži oproštaj. Mi nismo kao oni koji u svemu traže krivca u drugome. Ne, mi hoćemo da rastemo u Hristu. Mi hoćemo da odstranjujemo svoje slabosti i da onda sabirajući se ovde, uz molitvu i zastupništvo sv. arhangela Gavrila, kome je ovaj hram i posvećen, sa svima svetima slavimo Boga.“

Po završetku svete Liturgije uslijedila je zajednička trpeza koju je parohija grada Čelinca, zajedno sa kumovima novoosvećenog hrama, pripremila za sve goste i uzvanice.