ОСВЕЋЕЊЕ ХРАМА СВ. АРХАНГЕЛА
ГАВРИЛА У ЧЕЛИНЦУ

У недељу, 9./22. октобра 2017, на дан помена светих отаца VII Васељенског Сабора, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије началствовао је чином освећења парохијског храма св. архангела Гаврила и светом архијерејском Литургијом у Челинцу у епархији бањалучкој. Његовом Високопреосвештенству саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије и домаћин Епископ бањалучки г. Јефрем те многобројни свештеници, свештеномонаси и ђакони епархија бањалучке, сремске и горњокарловачке.

У освећењу овог велелепног храма узео је учешћа и Председник Републике Српске г. Милорад Додик као и представници државне и локалне власти те велики број верујућег народа из Челинца и околине. На крају свете Литургије речима добродошлице се обратио Епископ Јефрем замоливши Митрополита Порфирија да се обрати окупљеном народу поучном беседом.

Говоривши о значају храма Митрополит је изразио радост због тога што је учествовао у свечаности и радости народа челиначког краја истакавши и да је велика радост за све овде сабране, али и да се радују и небо и земља јер се подиже још један храм у славу Божију, а у част св. архангела Гаврила. „Радост је и на небу, као и на земљи, јер тамо где се подижу храмови тамо се показује да је жива Црква Божија, да је жив онај народ који је спреман да подиже из недеље у недељу, из месеца у месец, готово свакога дана, по неку богомољу и понеки храм на овим просторима. Јер храм јесте збориште, саборно место где се ми сабирамо, долазимо да постанемо једно с Богом, али и да то јединство са Богом потврдимо и покажемо на јединству међусобно. Међутим, тога храма и тога јединства не би било да сваки од нас није створен као сасуд и као храм Божији и да у свакоме од нас не станује Бог и не пламти љубав у односу на Бога. И овај храм постоји да бисмо се ми као храмови Духа Светога потврђивали, да бисмо узрастали у овом храму. Он постоји да бисмо се у њему сабирали, јер сабирање је осећање јединства са Богом и јединства међусобно, а то је заправо Црква. Нарочито је јединство важно данас када савремени човек живи далеко од Бога. Али шта је последица те удаљености? Удаљеност ствара од човека усамљеника. Претвара га у појединца који нема снаге ни спремности да изађе из себе, да подели своју муку са ближњим, да подели муку ближњег са собом. Тај модерни човек који је далеко од Бога не зна ни шта је породица. Родитељи не знају за своју децу, деца не знају за родитеље, и међусобно комуницирају само спољашње и онда када постоји интерес. Ми управо у храму учимо да је интерес нашег ближњег и наш интерес. Пре свега да наш ближњи узраста. Јер како могу ја бити срећан, испуњен и радостан, ако је онај поред мене, мој отац или мајка, брат или сестра, или комшија, несрећан и ако је њему потребна подршка и помоћ? Знамо да смо истински радосни и да смо испуњени лепотом и смислом живота само онда када чинимо добро другима. Ништа нас до те мере не испуњава као то кад имамо добар однос и истинску заједницу и општење са онима који су око нас.

Славимо Бога и радујемо се јер народ овога краја види да му је Црква почетак и крај. Да се све остало мења и пролази, и политике и културе и наука. Све то може имати један правац у једном тренутку, а у другом тренутку други правац. Али у храму Божијем сви се сабирамо, без обзира на то ко се налази на којој позицији или ко се налази на ком месту у друштву и држави. Овде, пред лицем Божијим, сви смо једно и сви смо браћа, сви се учимо да живимо једни за друге и једни са другима. Не напросто као што нас уче западне философије и науке, да будемо толерантни. Бити толерантан значи држати дистанцу. Или као што нас уче западни хуманизми, да волимо човечанство. Које човечанство? Који далеки народи ако не волиш онога који је ту поред тебе? Црква нам управо због тога постоји, да се сабирамо, да се обједињујемо и да у том јединству славимо Бога.

Видели смо, у данашњем Јеванђељу, како је Господ рекао младићу који је умро „Теби говорим: устани“. Васкрсао га је. У храм долазимо да бисмо и ми васкрсавали из свакога свога самољубља, егоизма, мржње и нетрпељивости. Овде долазимо да би у нама васкрсао Христос и да би васкрсло и биће које је створено по Његовој слици и прилици. Овде долазимо да бисмо у васкрсењу у Христу постајали светитељи Божији.“

На крају своје беседе Митрополит је заблагодарио домађину Епископу Јефрему рекавши: „Радујем се што је наш брат Епископ Јефрем позвао и мене и Преосвеђеног Епископа Василија и удостојио нас да са вама поделимо ову радост. Да се наситимо вашом љубављу, вашом вером и надом и да онда и тамо где ми одемо, а где је потребно велико трпљење и снага, потврдимо и покажемо да су људи Христови људи љубави, људи заједнице. Да су отворени и спремни да уочавају своје недостатке, своје погрешке, али истовремено спремни и да опраштају онда када се он нас тражи опроштај. Ми нисмо као они који у свему траже кривца у другоме. Не, ми хоћемо да растемо у Христу. Ми хоћемо да одстрањујемо своје слабости и да онда сабирајући се овде, уз молитву и заступништво св. архангела Гаврила, коме је овај храм и посвећен, са свима светима славимо Бога.“

По завршетку свете Литургије услиједила је заједничка трпеза коју је парохија града Челинца, заједно са кумовима новоосвећеног храма, припремила за све госте и узванице.