Od drskosti treba bežati kao od zmijskog otrova

31. Živeći u opštežiću treba da se rado i sa velikom gotovošću odričemo svake svoje volje pred nastojateljem i da, uz Božiju pomoć, budemo neka vrsta dobrovoljnih bezvoljnika. Pri tome, na svaki način treba da se potrudimo da se ne smućujemo razdražljivošću i da ne dopuštamo nerazumne i neprirodne izlive gneva. U suprotnom ćemo u vreme borbe biti bez smelosti (tj. lišeni hrabrosti). Jer, naša volja se, ukolikoje sami dobrovoljno ne odsecamo, obično razdražuje protiv onih koji pokušavaju da je odseku prinudno (tj. bez naše saglasnosti). Gnev koji se tada podiže, zlobno lajući, uništava poznanje borbe (tj. umeća njenog vođenja) koje se sa velikim trudom steklo. Gnev je obično rušilac. Ako se podigne protiv demonskih pomisli, gnev ih razbija i istrebljuje, a ako, pak, uskipti protiv ljudi, istrebljuje naše dobre pomisli o njima. Na taj način, gnev je rušilac svih vrsta pomisli, bilo rđavih, bilo ispravnih. On nam je dat od Boga kao štit i kao luk. I on ostaje to sve dok se ne ukloni od svog naznačenja. Ukoliko, pak, počne da deluje nesaglasno sa svojim naznačenjem, on postaje razoran. Imao sam prilike da vidim kako pas, koji se nekada smelo borio sa vucima, potom rastrže ovce.

32. Od drskosti (tj. od nepažljive preterane smelosti u opštenju sa drugima) treba bežati kao od zmijskog otrova, i od pojedinačnih razgovora – kao od zmija i poroda otrovnica. Jer, oni vrlo brzo mogu dovesti do potpunog zaborava na unutrašnju borbu i dušu svesti dole sa radosne visine koja se stiče čistotom srca. Prokletstva dostojan zaborav se, kao voda ognju, protivi pažnji. On mu se svakog časa pokazuje kao silan protivnik. Od zaborava padamo u nemarnost, od nemara u prenebregavanje (poredaka duhovnog života), u uninije i u neumesnu pohotu. Tako se opet vraćamo na ono staro, kao pas na svoju bljuvotinu (2.Pt.2,22). Klonimo se te vrste smelosti kao smrtonosnog otrova, a zao nedug zaborava lečimo strogim čuvanjem uma i neprestanim prizivanjem Gospoda našeg Isusa Hrista. Jer, bez Njega ne možemo činiti ništa (Jn.15,5).

33. Nije uobičajeno, niti je moguće družiti se sa zmijom i nositi je u nedrima svojim. Isto tako je nemoguće maziti svoje telo, voleti ga i ugađati mu preko mere (i preko potrebnog), i ujedno se starati o nebeskoj vrlini. Jer, zmija se po prirodi svojoj neće moći uzdržati da ne ujede onoga ko ju je prigrlio, i telo se neće uzdržati da pokretima pohotne slasti ne oskrnavi onoga koji mu ugađa. Kada pogreši u nečemu, telo treba strogo kazniti kao odbeglog roba, kako bi znalo da nad njim postoji gospodar (um), gotov da ga kazni, kako bi znalo da ne ište opijanje pohotom kao vinom u krčmi, i kako bi, kao noćna sluškinja (plot), znalo svoju netruležnu gospodaricu (dušu). Do same smrti ne veruj svome telu. Telesna želja je, veli apostol, neprijatpeljstvo Bogu, pošto se ne pokorava zakonu Božijem (Rim.8,7). Jer telo želi protiv duha (Gal.5,17). A koji su po telu ne mogu ugoditi Bogu. A vi niste po telu nego po Duhu (Rim.8,8-9).

34. Delo blagorazumnosti je da razdražajnu silu svagda podižemo na sukob u unutrašnjoj borbi i na samoukorevanje; delo mudrosti je da našu slovesnu silu podstičemo na napregnuto i neprekidno trezvoumlje; delo hrabrosti je da želateljnu silu upravljamo ka vrlini i ka Bogu; a delo pravednosti je da upravljamo sa pet čula i da ih uzdržavamo kako ne bi oskvrnila našeg unutrašnjeg čoveka, tj. srce, ni spoljašnjeg, tj. telo.

35. Blagoljepije je Njegovo na Izrailju, tj. na umu koji, koliko je moguće, gleda krasotu samoga Boga, i sila je Njegova na oblacima, (Is.67,35), tj. na svetlozračnim dušama koje izjutra upiru svoj pogled u Onoga koji sedi sa desne strane Oca, i koji ih čini milim i ozarava kao što sunce ozarava čiste oblake.

Dobrotoljublje: Dušekorisne i spasonosne stotine prepodobnog Isihija,

prezvitera jerusalimskog Teodulu, o trezvoumlju i molitvi