Од дрскости треба бежати као од змијског отрова

31. Живећи у општежићу треба да се радо и са великом готовошћу одричемо сваке своје воље пред настојатељем и да, уз Божију помоћ, будемо нека врста добровољних безвољника. При томе, на сваки начин треба да се потрудимо да се не смућујемо раздражљивошћу и да не допуштамо неразумне и неприродне изливе гнева. У супротном ћемо у време борбе бити без смелости (тј. лишени храбрости). Јер, наша воља се, уколикоје сами добровољно не одсецамо, обично раздражује против оних који покушавају да је одсеку принудно (тј. без наше сагласности). Гнев који се тада подиже, злобно лајући, уништава познање борбе (тј. умећа њеног вођења) које се са великим трудом стекло. Гнев је обично рушилац. Ако се подигне против демонских помисли, гнев их разбија и истребљује, а ако, пак, ускипти против људи, истребљује наше добре помисли о њима. На тај начин, гнев је рушилац свих врста помисли, било рђавих, било исправних. Он нам је дат од Бога као штит и као лук. И он остаје то све док се не уклони од свог назначења. Уколико, пак, почне да делује несагласно са својим назначењем, он постаје разоран. Имао сам прилике да видим како пас, који се некада смело борио са вуцима, потом растрже овце.

32. Од дрскости (тј. од непажљиве претеране смелости у општењу са другима) треба бежати као од змијског отрова, и од појединачних разговора – као од змија и порода отровница. Јер, они врло брзо могу довести до потпуног заборава на унутрашњу борбу и душу свести доле са радосне висине која се стиче чистотом срца. Проклетства достојан заборав се, као вода огњу, противи пажњи. Он му се сваког часа показује као силан противник. Од заборава падамо у немарност, од немара у пренебрегавање (поредака духовног живота), у униније и у неумесну похоту. Тако се опет враћамо на оно старо, као пас на своју бљувотину (2.Пт.2,22). Клонимо се те врсте смелости као смртоносног отрова, а зао недуг заборава лечимо строгим чувањем ума и непрестаним призивањем Господа нашег Исуса Христа. Јер, без Њега не можемо чинити ништа (Јн.15,5).

33. Није уобичајено, нити је могуће дружити се са змијом и носити је у недрима својим. Исто тако је немогуће мазити своје тело, волети га и угађати му преко мере (и преко потребног), и уједно се старати о небеској врлини. Јер, змија се по природи својој неће моћи уздржати да не уједе онога ко ју је пригрлио, и тело се неће уздржати да покретима похотне сласти не оскрнави онога који му угађа. Када погреши у нечему, тело треба строго казнити као одбеглог роба, како би знало да над њим постоји господар (ум), готов да га казни, како би знало да не иште опијање похотом као вином у крчми, и како би, као ноћна слушкиња (плот), знало своју нетрулежну господарицу (душу). До саме смрти не веруј своме телу. Телесна жеља је, вели апостол, непријатпељство Богу, пошто се не покорава закону Божијем (Рим.8,7). Јер тело жели против духа (Гал.5,17). А који су по телу не могу угодити Богу. А ви нисте по телу него по Духу (Рим.8,8-9).

34. Дело благоразумности је да раздражајну силу свагда подижемо на сукоб у унутрашњој борби и на самоукоревање; дело мудрости је да нашу словесну силу подстичемо на напрегнуто и непрекидно трезвоумље; дело храбрости је да желатељну силу управљамо ка врлини и ка Богу; а дело праведности је да управљамо са пет чула и да их уздржавамо како не би оскврнила нашег унутрашњег човека, тј. срце, ни спољашњег, тј. тело.

35. Благољепије је Његово на Израиљу, тј. на уму који, колико је могуће, гледа красоту самога Бога, и сила је Његова на облацима, (Ис.67,35), тј. на светлозрачним душама које изјутра упиру свој поглед у Онога који седи са десне стране Оца, и који их чини милим и озарава као што сунце озарава чисте облаке.

Добротољубље: Душекорисне и спасоносне стотине преподобног Исихија,

презвитера јерусалимског Теодулу, о трезвоумљу и молитви