Nenad Milošević: O Liturgiji Pređeosvećenih Darova

Praksa šestočasovnog posta pred pričešće predstavlja grubo narušavanje kako smisla posta i načina pričešćivanja, tako i celokupnog smisla liturgijskog vremena Svete Četrdesetnice.

Da li je Liturgiju Pređeosvećenih Darova ispravno služiti u večernjim časovima, kada je inače vreme služenja večernjeg posledovanja, i da li je u tom slučaju dovoljno šest sati uzdržavanja od hrane i pića kako bismo se pričestili?

Primetno je da se i u našoj pomesnoj Crkvi poslednjih godina ponegde uobičajava služenje Liturgije Pređeosvećenih Darova u ranim večernjim časovima. Taj običaj je preuzet iz Jeladske [Grčke] Crkve, gde je to učestala praksa i ustaljeno pravilo da se Pređeosvećena služi sredom posle podne, a petkom u jutarnjim časovima. Razlog pomeranju službe sa uobičajenog jutrnjeg termina na rane večernje časove jeste želja da se vernima koji su u radnom odnosu omogući učestvovanje i pričešćivanje na tom specifičnom velikoposnom bogosluženju. S obzirom na to da se kod Jelinâ u večernjem terminu svakog petka tokom Svete Četrdesetnice služi svečani akatist Presvetoj Bogorodici (χαιρετισμοί), jedno od najpopularnijih velikoposnih bogosluženja kod njih, Pređeosvećena je u tim danima morala da zadrži jutarnji termin. Pošto se i kod nas suočavamo sa istim problemom u vezi sa učestvovanjem zaposlenih u sedmičnim bogosluženjima, moglo bi se pretpostaviti da je to bio razlog da se pribegne takvoj soluciji. Ipak, čini se da ishitrena i nepromišljena pribegavanja praktično korisnim rešenjima često mogu da dovedu do mnogo većih problema od onih koji nastaju zbog rešenja koja se ocenjuju kao nepraktična, ili čak pogrešna.

Post je vanredno liturgijsko vreme kroz koje Crkva upućuje svoje verne na pokajanje i očišćenje od greha

U crkvenoj svesti Sveta Evharistija je pashalni događaj, ne samo iz razloga što je ustanovljena na Pashu (Pasha – vreme od večeri Velikog Četvrtka do Svete i Velike Nedelje), već i zato što je sama suština njenog služenja proslavljanje Pashe Gospodnje, uvek i iznova. Njeno služenje realizuje učešće (pričešćivanje) zajednice vernih, kao i svakog pojedinca, u Pashi, – Smrti i Vaskrsenju, – ali realizuje i Drugi Dolazak Gospodnji: „Ovo činite u moj spomen: jer kad god jedete Hleb ovaj i Čašu ovu pijete, smrt moju objavljujete i (vaskrsenje moje ispovedate) dokle ne dođe” (1.Kor 11, 24 – 26 i Anafora  Sv. Vasilija Velikog). Ona je događaj radosti kroz učestvovanje u večnom životu u Hristu.

Sa druge pak strane, post je vanredno liturgijsko vreme kroz koje Crkva upućuje svoje verne na pokajanje i očišćenje od greha zarad čvršćeg i prisnijeg priljubljivanja Hristu, Iskupitelju i Spasitelju. Post pobuđuje kod čoveka svest o sopstvenoj palosti, kao i o realnosti bitisanja u ovom palom i nesavršenom svetu koji u zlu prebiva, pa su stoga i crkvena bogosluženja osmišljena na drugačiji način. Pošto provođenje vremena u pokajanju i postu vraća čoveka samome sebi, svojim slabostima i prestupima, te je čovek skrušen u molitvi i kajanju i istovremeno usresređen na milostinju i svako dobročinstvo, radi omekšanja srca i nadogradnje savesti, Crkva postavlja Evharistiju kao konačni cilj njegovog hoda po „pustinji“ posta.

Razlog služenja Pređeosvećene je pričešćivanje vernih prethodno osvećenim Darovima, u danima kada Crkva zabranjuje savršavanje evharistijske Liturgije

Gospod naš Isus Hristos, koji je naš Put, Istina i Život, tojest obrazac u svemu, pa i u postu, Svojim iskupiteljskim naumom odlazi u pustinju, posti i moli se, iznurava sebe, pripremajući se za Svoj iskupiteljni put ka Svojoj Pashi – Krstu i Vaskrsenju. Podstičući verne da, u granicama ljudskih sposobnosti, oponašaju taj iskupiteljni i spasonosni obrazac, želeći da u svemu budu podobni Njemu, Crkva je ustrojila i disciplinu posta, kao i posebno uređeno liturgijsko vreme koje ga prati, osmišljava i usmerava.

Crkva osmišljava i realizuje liturgijski program tako što sama ulazi u određeno vreme koje „ne označava samo njenu ’ideju‘, već njenu radost ili tugu, njen život i konkretno postojanje“ (A. Šmeman, Veliki post, Kragujevac 1983, 74). Ulazeći pak u vreme posta, vreme svojevrsne tuge, koje se ne podudara sa evharistijskom radošću, Crkva strogo zabranjuje savršavanje Evharistije, ali istovremeno ne lišava verne blagodatnog životnog Izvora, pričešćujući ih Darovima prinetim i savršenim na nedeljnim evharistijskim „proslavljanjima“.

Liturgija Pređeosvećenih Darova je specifično bogosluženje koje se danas savršava samo u vreme Svete i Velike Četrdesetnice, dok se u prošlosti služila sredom i petkom tokom čitave godine. Konstrukcija ovog posledovanja je nastala po uzoru na praznične večernje Liturgije Svetog Vasilija Velikog. Sastoji se, takođe, iz dva dela: večernjeg posledovanja i delova Božanstvene Liturgije. Razlog služenja ove Liturgije jeste pričešćivanje vernih prethodno osvećenim Svetim Darovima, u danima kada Sveta Crkva zabranjuje prinošenje evharistijskih Darova i savršavanje evharistijske Liturgije.

Jedini smisao pričešćivanja Pređeosvećenim Darovima i u vreme po zalasku sunca jeste totalni dvadestčetvoročasovni post

Staro pravilo, koje potiče još od vremena svetih apostola (Dap. 2, 46), da verni pristupaju Svetom Pričešću svakodnevno (Sv. Vasilije Veliki, Pismo Kesariji patriciji: „Pričešćivati se svakodnevno Svetim Telom i Krvlju Hristovom dobro je i korisno… “ , PG 32, 484) ili bar četiri puta sedmično (Sv. Vasilije, isto: „Mi se zaista svake sedmice četiri puta pričešćujemo, nedeljom, sredom, petkom i subotom, kao i drugim danima ako je spomen nekom svetom.“). Kanonske odredbe o neprikladnosti vršenja prinosa (jer je Evharistija pashalni, radosni događaj) u danima strogog posta (vreme tuge i žalosti) prevazilažene su pričešćivanjem Svetim Darovima osvećenim na nedeljnoj evharistijskoj Liturgiji. Pre ustrojavanja forme zajedničkog pričešćivanja u hramovima, verni su odnosili čestice Svetoga Tela svojim kućama kako bi se sami svakodnevno pričešćivali (Sv. Vasilije veliki, isto, 485).

Najstariji pomen o Liturgiji Pređeosvećenih Darova navodi 52. kanon Trulskoga Sabora 692. godine, dok se najstarija svedočanstva o njenoj formi nalaze u čuvenom Barberinskom Evhologiju, datiranom nešto kasnije (kraj 7. ili početak 8. veka), što upućuje na zaključak da je čin Pređeosvećene postojao u crkvenoj praksi i pre tih datuma. Aktuelni kanon Trulskog Sabora ističe: „U sve dane posta Svete Četrdesetnice, osim subote i nedelje i svetoga dana Blagovesti, neka biva Sveta Liturgija Pređeosvećenih Darova“, što jasno ukazuje na post kao smisao njenog postojanja. Odredba Trulskog Sabora kroz ovaj 52. kanon zasnovana je na već postojećem pravilu o nesluženju evharistijske Liturgije u danima Velikoga posta. U to nas uveravaju i kanoni Laodikijskog Sabora, iz druge polovine 4. veka. Tako 49. kanon ovog Sabora kaže da „ne treba u Četrdesetnici Hleb prinositi, osim samo subotom i nedeljom“, ali i da „rođendane“ (spomen stradanja) Svetih Mučenika (51), kao i venčanja i rođendane (52), ne treba činiti.

Pričešćivanje tokom posta treba posmatrati kao neophodnost duhovne potpore, kao svojevrsnu poputninu „putnicima“ koji prevaljuju surovost pustinjskog hoda

S obzirom na to da Crkva u periodu Svete Četrdesetnice zabranjuje savršavanje Evharistije u sve sedmične dane, osim subote i nedelje, pričešćivanje vernih u tim danima (ponedeljak – petak) biva posle zalaska sunca, u okviru večernjeg bogosluženja, a pošto se okonča vreme celodnevnog posta. Značajno je istaći da se ovde radi o totalnom postu, što bukvalno znači neuzimanje nikakve hrane niti pića od večere prethodnog dana do pričešćivanja te večeri, što i jeste razlog spoja pričešćivanja sa posledovanjem večernja. Taj odnos posta i pričešćivanja je opredelio i vreme služenja Liturgije Pređeosvećenih darova, ali i vreme trajanja posta pred Pričešće. Dakle, post traje gotovo dvadesetčetiri časa, a pričešćivanje biva po isteku posta u ranim večernjim časovima.

Vremenom je došlo do poremećaja ovako ustanovljenog poretka. Ograničavanje pričešćivanja vernih na svega četiri puta godišnje doprinelo je slabljenju discipline posta. Sa druge strane, svest o tome da se totalni post razrešava tek posle večernjeg bogosluženja učinila je da se u vreme Četrdesetnice vreme služenja večernja pomeri, negde na rane poslepodnevne časove, a negde i na jutarnje časove, sve u zavisnosti od toga na koji način verni praktikuju post. Sledstveno, služenje Liturgije Pređeosvećenih Darova je pod tim novim okolnostima ostalo da bude privilegija manastirskih zajednica i episkopskih katedralnih hramova, dok je po parohijama gotovo iščezla praksa njenog služenja, sve do najnovijih vremena takozvane liturgijske obnove, kada je ponovo vraćena u bogoslužbeni program mnogih parohija.

Služiti Pređeosvećenu uveče zbog revnosti prema Tipiku, a istovremeno se ne pridržavati odredaba o postu i pričešćivanju u vreme posta, je teško ogrešenje i o post i o Pričešće

Imajući u vidu okolnosti pod kojima žive savremeni hrišćani, kao i njihov odnos prema postu, revizija vremena služenja Pređeosvećene postaje ozbiljan problem, čijem rešavanju se pristupa olako, bez pravilnog liturgijskog i bogoslovskog rasuđivanja. Ispravan način pošćenja je danas ograničen isključivo na vreme trajanja evharistijskog posta, dakle od ponoći pa do Pričešća na jutarnjim Liturgijama. Takav post se praktikovao i pri oživljavanju prakse služenja Pređeosvećenih Liturgija sredom i petkom tokom Svete Četrdesetnice. S obzirom na to da je jedna od izraženijih težnji liturgijske obnove bilo i „postavljanje stvari na svoje mesto“, a pošto se po pravilu Pređeosvećena savršava u sklopu večernjeg bogosluženja, onda je bilo prirodno da se ona vrši uveče, kada je i vreme služenja večernje akolutije [posledovanja, bogosluženja]. Međutim, pošto ni sveštenoslužitelji ni većina vernih koji žele da se pričešćuju u tim danima nisu u stanju da izdrže dvadesetčetvoročasovni post, pribegava se „pravilu“ o šestočasovnom postu pred Pričešće. To praktično znači da post pred Pričešće započinje posle podnevnog ručka.

Ovakva praksa, nažalost, predstavlja grubo narušavanje kako smisla posta, i načina pričešćivanja, tako i celokupnog smisla liturgijskog vremena Svete Četrdesetnice. Pre svega, šestočasovni post pred Pričešće nikada nije bilo pravilo pravoslavnih – osim u slučaju da se Liturgija vrši u ranim jutarnjim časovima, kada je po običajnom pravu potrebno najmanje šest časova totalnog posta – već je to odredba Tridentskog sabora i ona je za rimokatolike važila sve do Drugog Vatikanskog sabora kada je svedena na svega jedan sat. Drugo, jedini smisao pričešćivanja pod ovakvim vidom (Pređeosvećenim Darovima) i u vreme propisano za pričešćivanje (veče, po zalasku sunca) jeste totalni dvadestčetvoročasovni post. Na početku ovog odgovora moglo se naslutiti da je poimanje liturgijskog vremena u periodu Svete Četrdesetnici na neki način izokrenuto, drugačije osmišljeno, pa se tako i odnos posta i Pričešća postavlja na drugačijim relacijama. Stoga, ako se u redovnim prilikama posti kako bismo se pričestili, u periodu posta, kada je zabranjeno savršavanje božanstvene Evharistije, pristupa se Svetom Pričešću zbog toga što se posti. Razlog pričešćivanju u okolnostima posta treba posmatrati kao neophodnost snažne duhovne potpore, u vidu svojevrsne poputnine „putnicima“ koji prevaljuju surovost pustinjskog hoda. To je duhovna hrana koja će ih osnažiti u trudovima i sačuvati od iskušenjâ Satane, kojima su oni koji poste izloženi, poput Samog Spasitelja u pustinji.

dr Nenad Milošević

Iz svega do sada rečenog može se zaključiti da je pravo vreme služenja Liturgije Pređeosvećenih Darova uveče, posle zalaska sunca, kada je inače vreme služenja večernjeg posledovanja, kada i ističe kanonsko vreme posta. Kada sveštenoslužitelji i verni revnuju u postu i drže ga po pravilima svetih kanona, tada je i služenje Pređeosvećene uveče jedino ispravno. Međutim, služiti Liturgiju Pređeosvećenih Darova uveče samo zbog revnosti prema bogoslužbenom Tipiku, a istovremeno se ne pridržavati odredaba o postu i o pričešćivanju u vreme posta, jeste teško ogrešenje i o post i o Pričešće. Ispravno je iz tog razloga Sveti Arhijerejski Sabor Srpske Crkve doneo odluku da „u slučaju služenja pređeosvećenih Liturgija u večernjim časovima, sveštena lica i vernici koji žele da se pričeste na ovim Liturgijama treba da se, nakon prethodnog posta, uzdržavaju od hrane, pića i pušenja od ponoći” (ASbr. 31/zap. 102 od 23/10. maja 1995. godine).

Autor je redovni profesor na katedri za Liturgiku Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Izvor: spc.rs