Mir i sreća obaraju onoga koga nije mogla da pobedi nesreća

10. Rukovodeći se samoljubljem i zemaljskom mudrošću, naša volja zamišlja da može postići neku sredinu (inače, dostojnu svake osude) između ova dva stremljenja, nameravajući da se uzdržava od plotskih strasti tako da nimalo ne trpi nevolje koje su neizbežne pri ispunjavanju zahteva duha: ona bi htela da bez kažnjavanja tela postigne telesnu čistotu, da bez truda bdenja stekne srdačnu čistotu, da i pored telesnog spokojstva obiluje duhovnim vrlinama, da bez žestokih kleveta zadobije blagodat trpljenja, da projavi smirenje Hristovo bez gubitka svetovne počasti, da sledi prostotu blagočašća sa sujetom ovoga sveta, da služi Hristu sa ljudskom slavom i odobravanjem, da odvažno kazuje pravdu, ne srećući čak ni najmanje žalosti. Uopšte, ona bi htela da postigne buduća blaga, ne gubeći sadašnja. Takva volja ne vodi ka istinskom savršenstvu, već, uspostavljajući stanje nepoželjne topline, [ljude] čini dostojne prekora koji Gospod navodi u Otkrivenju: Znam dela tvoja, da nisi ni studen ni vruć!O da si studen ili vruć! Tako, pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih (Otk.3,15-16). Kada, pak, naiđe blagodat, budi se energija duha i u [čoveku] vaspostavljaju viša stremljenja koja ga odvraćaju od svega zemaljskoga. Izlažući se njihovom uticaju, volja već ne može da ostane ravnodušna i mlaka, te zadobija revnost za bolje i njemu prinosi na žrtvu sve niže. Pa ipak, naklonost ka ranijem pokoju ravnodušnosti ostaje u njoj, i ona je vrlo sklona da se opet vrati njemu. Da se to ne bi desilo, u ploti ostaju pokreti koji su neprijateljski prema višim stremljenjima, prema kojima volja koja je okusila viša blaga ne može da bude naklonjena: čim ih oseti, u njoj se odmah budi sva revnost i ona hrabro čuva svoja viša blaga. Međutim, dešava se da volja padne u bogoprotivnu mlakost, usled čega se podiže borba ploti i podstiče mlakost na delanje. Iz ovoga je vidljivo da bismo se mi zauvek zadržali u stanju pomenute bogoprotivne mlakosti kad nas iz nje ne bi izvodila borba koja se podiže u nama. Jer, pri njoj, kada, robujući samougađanju, zaželimo da sebi učinimo neko olakšanje, odmah ustaje plot i, ranjavajući nas žaokama grehovnih pokreta i strasti, ne dopušta da ostanemo u utešnoj i željenoj čistoti, te nas odvodi ka ohlađujućem i neželjenom zadovoljstvu, tj. kao da nas odvlači na put koji je posut trnjem. Međutim, to razdražuje usnulu revnost po Bogu: ona ustaje i progoni neprijatelje koji su se približili. Svakodnevno dejstvujući u nama, ova nas borba dovodi do blagotvorne rešenosti da, odbacivši široki i bezbrižan život, sa velikim znojem i skrušenošću duha steknemo čistotu srca, da sa strogim postom, glađu, žeđu i nespavanjem čuvamo čistotu tela, da kroz čitanje, razmišljanje i neprestanu molitvu ushodimo u dobru nastrojenost duha.

11. Osim toga, nešto tajanstveno je izobraženo u Božijoj odluci koja se tiče naroda neprijateljski nastrojenih prema Izrailju, kao što čitamo u Knjizi o sudijama: A ovo su narodi koje ostavi Gospod, da njima kuša Izrailja… da bi se naučili na borbu (Sud.3,1-2). Takvu borbu je Gospod ustrojio ne stoga što nije hteo pokoja Izrailju ili što se nije brinuo o njegovom dobru, već zato što je video da je ona veoma korisna za njega. Izlažući se gotovo neprestanom napadu tih naroda, on nije mogao a da ne oseća stalnu potrebu za Božijom pomoći. Zbog toga je bio dužan da prebiva u svagdašnjem obraćanju Njemu sa nadom, i u molitvi. Nemajući mogućnosti da ostavi delo borbe, on nije imao vremena da se preda bezbrižnosti, ili da se raslabi od lenjosti i besposličenja. Jer, često mir i sreća obaraju onoga koga nije mogla da pobedi nesreća.

Sveti Jovan Kasijan: Vidovi našeg odricanja od sveta (Dobrotoljublje)