Српски православни манастир Свете Петке у Загребу, основао је митрополит Доситеј 1936. године у ктиторском конаку Ђуре Авировића. Као дугоодишњи одборник и црквени тутор, он је 1888 године завјештао свој посјед од 7. јутара (737,7 хвати) СПЦО-загребачкој. Пошто су посјед по опоруци имале на доживотно уживање његове двије рођакиње, данашњи манастирски посјед је прешао под црквену управу 1905. године.

Од оснивања манастира, па све до почетка Другог свјетског рата, сетринство манастира сачињавале су: Тасија (Прокопјух) игуманија, професорица философије, Сава (Николајевна -Војнович) схимна монахиња, Леонида (Иванова), монахиња, Евдокија (Макијевна), монахиња, Саватија, монахиња, Милева (Живковић) Искушеница.

Након проглашења НДХ-е, сестре које су биле рускиње, остале су у манастиру, а српкиња Саватија морала је побјећи у Србију. Покољом срба на Козари, хиљаде српске дјеце која нису побијана, страдала се у многим дјечијим логорима смрти, од којих је најпознатији логор Јастребарско. Из једног од таквих логора у манастир је доведено седам српских дјевојчица, које су захвањујући сестринству манастира преживјеле рат (Даринка Боровац, Ђурђица Крњак, Јованка Крњак, Зора Наранчић, Видосава Секулић, Анкица Станковић и Јованка Тадић).

Крај рата за малобројно сестринство био је почетак новог страдања. Половином маја 1945. у манастир долази група наоружаних партизана, предвођена србином Богољубом Рапајићем. «Ослободиоци» су прво полупали икону Св.Петке и кандило које је горило изна улазних манастирских врата. Полупана је и мермерна плоча са називом манастира.

Исте ноћи монахиње су насилно одведене из манастира уз јаку оружану пратњу. Руса Јакова (руски избјеглица из времена Октобарске револуције) манастирског радника са економије, послије неколико дана вратили у манастир. Како је убрзо манастир опљачкан, из њега су протјерали и Јакова. Тих дана нестаје сва манастирска архива. Убзо се у зграду манастира смјестила Народна милиција, а цијели манастирски комплекс служио је као стрелиште (милицијски полигон).

Средином 1955.год. манастир је враћен у посјед Српској православној цркви. Године 1958. ступа на снагу закон о национализацији. У прољеће 1962.г. Митрополит Дамаскин, покреће поступак за изузимање од национализације манастирске зграде и имања. Власти оспоравају да је то икада и био манастир. Како је архива «нестала», слиједи дуготрајни процес како би црква вратила свој манастир. 1968.год. почиње обнова манастирске зграде и капеле. Чланови црквеног одбора који су руководили обновом манстира били су; Митропилит загребасчки Дамаскин, парох загребачки Јован Николић, адвокат Ђорђе Илијћ, адвокат Владимир Ивковић, Др.Анђелко Вујатовић и господин Гојко Бундало. Српкој православној цркви у Загребу, готово сва имовина била одузета, и није било средстава за најосновнију обнову манстира. У то вријеме још увијек у Загребу је било приличан број побожнох рускиња, које су продавале свој стари наслијеђени накит, и прилагале га Светој Петки. Од тих прилога урађен је метални иконостас, те престолне иконе, иконе у олтару и на дверима. 1971. год. уређена је манастирска порта. Побожни загребачки срби, уређујући манастирску порту, испод сваког посађеног стабла, стављали су груде земље донијете са поклоничких путовања из многих српских манстира: Милешеве, Студенице, Грачанице, Пећке патријаршије, Дечана, Девича, Острога, Мораче, Савине, Крке, Крупе, Озрена, Драговића... Седамдесетих година манстир је имао двије монахиње: сестру Варвару и Ксенију. Болест сестара, те недостатак монашког подмлатка, учинио је да манастир остане без сестринства.

Његово Високопреосвештенство митрополит загребачко-љубљански Господин Г. Јован, након избора за викарног епископа лепавинског, неколико година столовао је у манстиру Свете Петке, који је и за монашке прилике, био више него скроман.

Од 2000 године, денационализацијом пословних простора СПЦО - загребачке, створени су материјални услови за обнову манастирског комплекса.

Физичка обнова Манстира Свете Петке у Загребу је готово завршена, и вјерујемо да ће молитвама преподобне мати наше Параскеве, ускоро отпочети и духовна обнова ове значајне светиње.