Крстовдан прослављен у Загребу

У недјељу, 27. септембра, у 16. недјељу по Духовима и на празник Воздвиженија Часног и Животворног Крста Господњег – Крстовдан, у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу служена је Света литургија.

Свету литургију служио је протојереј-ставрофор Душко Спасојевић, уз саслужење архимандрита Данила (Љуботине), протојереја Ђорђа Филиповића, протојереја Зорана Радића, ђакона Александра Миљановића и ђакона Миладина Андрића.

Бесједећи о значају празника, отац Душко подсјетио је на проналазак Крста Господњег у вријеме Светог цара Константина и његове мајке, Свете царице Јелене, као и на јерусалимског Патријарха Макарија, који је Часни Крст уздигао пред сабраним народом. Истакао је, међутим, да Крст за хришћане није само спомен на један историјски догађај, него се налази у самом средишту хришћанског живота.

„Христос је оно што је било знак понижења, страдања и смрти учинио знаком побједе и живота“, рекао је, наглашавајући да је Господ на Крсту добровољно примио људско страдање и принио Себе за живот и спасење свијета.

Зато се, казао је, Крст не може одвојити од Васкрсења. Велики петак није посљедња ријеч, јер послије њега долази Васкрсење. Управо то Црква исповиједа ријечима: „Крсту Твоме клањамо се, Владико, и свето Васкрсење Твоје славимо.“

Говорећи о Христовој жртви, отац Душко је посебно указао на љубав и праштање које Господ показује управо у тренутку највећег страдања. Док трпи неправду и понижење, Христос не одговара мржњом нити тражи освету, него се моли за оне који Га распињу: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине.“

„Лако је вољети када нам је љубав узвраћена. Лако је бити добар према ономе ко је добар према нама. Али Христос нас са Крста учи љубави која зна да поднесе, да опрости и да не узврати злом на зло“, поручио је.

Осврнувши се на животне крстове које сваки човјек носи – болест, губитак ближњег, неправду, породичне бриге, усамљеност, разочарање или унутрашње борбе – нагласио је да није свака тешкоћа сама по себи спасоносни крст.

„Наш крст добија свој прави смисао онда када га сјединимо са Крстом Христовим; када кроз оно што нас је снашло не изгубимо вјеру, не изгубимо наду и, изнад свега, не изгубимо љубав.“

Носити крст, додао је, не значи тражити патњу нити се помирити са сваком неправдом, него остати уз Христа и када је тешко – вјеровати када не разумијемо, праштати када смо повријеђени и надати се када нам се чини да излаза нема.

„Христос нам није обећао живот без искушења. Показао нам је нешто много веће: да ниједно искушење, ниједна патња, па чак ни сама смрт, немају посљедњу ријеч ако смо са Њим.“

На крају бесједе позвао је вјерне да у Часном Крсту не виде само страдање, него љубав, праштање, жртву, наду и побједу живота над смрћу, и да свој животни крст носе са вјером, трпљењем и љубављу, знајући да иза Голготе долази Васкрсење.