Junaci sa Vučjeg Dola nisu se odrekli sebe, svog identiteta i zakona Hristovog da bi dobili komfor, privilegije i olakšice ovoga sveta

Povodom 150. godišnjice slavne Bitke na Vučjem Dolu, Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije je načalstvovao 29. jula 2026. godine, na praznik Svetog Atinogena, svetom Liturgijom u hramu posvećenom tom sveštenomučeniku i velikom ugodniku Božjem na mestu gde su pre tačno 150 godina srpski junaci izvojevali veliku pobedu nad mnogobrojnijom turskom vojskom. Besedu poglavara Srpske Pravoslavne Crkve prenosimo u celosti:

Bog je sve stvorio savršeno da služi jedno drugome i sve da pomaže jedno drugome kako bi se kroz tvorevinu Njegovu videla ljubav Njegova, Njegova tvoračka sila i moć,  i kako bismo mi ljudi, gledajući savršenstvo oko sebe, mogli da razumemo da je Onaj koji jeste jedan Bog, iznad svega, stvorio čoveka. Bog je stvorio nas ljude po svojoj slici i prilici. Stvorio nas je da mi budemo centar Njegove tvorevine, da se On proslavlja u nama i da mi, slaveći Njega, proslavljamo zajedno sa Njim i Njegovu tvorevinu.

Zaista je veliki Gospod, braćo i sestre, jer je na taj način pokazao da je On isključivo i samo ljubav, da je, kako kaže jevanđelist, po svojoj prirodi ljubav i da je ljubav Njegova mera i merilo svega, da On postoji kao ljubav, da stvara kao ljubav, ali da i upravlja svime kao ljubav, na kraju, da On kao ljubav poziva i nas ljude u Carstvo svoje i da je Njegov sud, Njegovo rasuđivanje preko kog ulazimo u Carstvo Njegovo, opet ljubav. Dakle, On sudi ljubavlju.
U Bogu je sve Božje, a mi smo stvoreni da učestvujemo u onome što je Njegovo. I zato je zaista veliki Gospod i divna su dela Njegova. Zaista ne postoji ni misao, ni reč, ne postoji ništa što je od ovoga sveta što može da opiše Njegovu lepotu, Njegovo savršenstvo i, na kraju, pre svega i iznad svega, Njegovu ljubav.

Veliki je Gospod što nas je sabrao danas ovde da služimo Njegovu službu, da služimo Liturgiju, da služimo Bogu i da služimo jedni drugima. Sabrao nas je da to potvrdimo i pokažemo tako što ćemo uzeti Njegovo Telo, Njime se pričestiti, pričestiti se Njegovom krvlju i pokazati da smo Crkva Božja, pokazati i potvrditi da smo sa Njim jedno i da smo međusobno jedno. Potvrđujemo da svako, iako ima poseban pečat i poseban dar – drugim rečima, iako smo različiti, ne postoje dva ista čoveka po svojim darovima, po onome što oni jesu – svako od nas je original i svakog od nas Bog na poseban način voli. Iako je svako drugačiji i svako poseban, svako od nas nosi u sebi čitavog Boga. Svi zajedno jesmo celina, jesmo jedan organizam, jesmo Crkva Hristova. Nije važno ko se gde rodio, nije važno kako mu se zovu otac i majka, važno je da je kršten u ime Svete Trojice, u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, i da se pričešćuje Telom i Krvlju Hristovom. Iako smo, dakle, po svemu različiti, svako od nas postaje jedno sa drugim, postajući i bivajući jedno sa Hristom.

Veliki je Gospod što nas je učinio da smo pravoslavni hrišćani, što je kao prvog među nama postavio prvog Arhiepiskopa srpskog, Svetoga oca Savu, što je učinio da je Sveti Sava u našem rodu prvi u svemu, što je on koren iz koga smo mi iznikli, kroz vekove se razvijali, donosili divne duhovne plodove, što je učinio da gde god da se nalazimo, a kršteni smo u ime Svete Trojice i srpskog smo roda, imamo jedno i jedinstveno ime i prezime. I pravoslavni Srbin u Americi, i pravoslavni Srbin bilo gde u Evropi, i bilo gde da se nalazi, svuda ima jedno te isto ime i prezime. Označen krstom Hristovim i znakom Njegovim, ime i prezime svakoga od nas jeste Sveti Sava, jeste Rastko Nemanjić.

Mi se u tome prepoznajemo, jer se prepoznajući se u Svetom Savi prepoznajemo u jednom Gospodu, u Gospodu Isusu Hristu. Veliki si, Gospode, što si nas danas u ovu lepotu sabrao, u ovaj, po imenu naizgled divlji i negostoljubiv kraj, u Vučji Do, ali u isto vreme, po onome što se ovde zbilo, mesto lepote, mesto duhovno, mesto prisustva blagodati Duha Svetoga. Ovde su oni koji su se nazivali imenom Svetoga Save, ovde su Svetosavci znali da je zemaljsko zamalena carstvo, a nebesko uvek i do veka. I u toj reči sadržano je čitavo Jevanđelje Hristovo, ono Jevanđelje koje nas je oblikovalo kroz vekove, ono Jevanđelje koje je postalo pravilo našega života, ono Jevanđelje koje je zakon po kojem živimo i po kojem sve ostale zakone i pravila sa kojima se susrećemo ispitujemo i preispitujemo, ono Jevanđelje koje može da oceni da li su ideje koje nam se nude kao pravila života, moderne ili stare, ideje koje mogu da opstanu i da izdrže sud Jevanđelja. Dakle, to Jevanđelje koje nas je oblikovalo kroz vekove i kojim danas živimo, ono nas je sabralo.

Tim Jevanđeljem su bili nadahnuti i oni koji su u Vučjem Dolu znali da je zamalena zemaljsko, ali ne da je to zemaljsko dostojno prezira i odbacivanja, nego da ono ima smisla samo ukoliko je izraz nebeskog zakona, tj. Jevanđelja Hristovog. Mogli su oni, koji su ovde u Vučjem Dolu žrtvovali zemaljsko za nebesko, da se opredele za zemaljsko i da izmene, kako se to danas kaže, svoj identitet, da se odreknu sebe, da se odreknu zakona i pravila Jevanđelja i reči Hristove, da usvoje drugi zakon kao zakon svoga života i da dobiju komfor ovoga sveta, da imaju privilegije, da imaju olakšice.

Međutim, oni su bili važni sebi, jer su oni sebi važni zbog Hrista čiji su i zbog Hrista koji je u njima. Dakle, njima je bio važan Gospod Hristos, On im je bio na prvom mestu i zato su znali da opredeljenje za Hrista podrazumeva iskušenja i  teškoće, da su iskušenja i teškoće, kako veli apostol Pavle u odlomku iz Poslanice Korinćanima koji smo danas čuli, uvek manje od naših snaga. Svako iskušenje i svaka teškoća tolika je da ih ljubavlju Božjom, Njegovom silom i snagom, u zajednici sa Njim, našom molitvom i našim podvigom možemo prevazići i pobediti. Znali su to i oni naši preci, oni Svetosavci koji su hteli da osveštaju i osvetle i Kosovski boj na ovom mestu.

Znali su to i zato su pošli u boj ne protiv bilo koga, nego protiv demonskih sila, ne protiv, nego za Hrista, za svoju pravoslavnu veru i za svoju Pravoslavnu Crkvu i ukrasili su i pripitomili ovaj divlji Vučji Do, pripitomili ga da on može da smesti u sebe ovu svetinju i da se, evo, i mi okupljamo do dana današnjeg ovde, da se molimo Bogu, da se molimo za one koji su svoje živote položili za slobodu, za pravdu, za istinu – ovde, ali i na svakom mestu.

Sabrali smo se, braćo i sestre, da čujemo i reč Jevanđelja, a danas smo čuli i odlomak iz Jevanđelja i pouku koja proističe iz njega koju su znali borci sa Vučjeg Dola. Čuli smo kako gospodar poziva u njivu radnike u različito doba dana: jedne na početku dana, a jedne pred sam kraj dana, a kada se radni dan završio, svima je isplatio istu platu.

Usprotivili su se tome oni koji su radili čitav dan, iako su dobili punu platu za koju su radili. Međutim, oni se nisu usprotivili zato što je njima nedostajalo nešto i zato što su oni bili zakinuti, nego zato što je gospodar milostiv i ispunjen ljubavlju istu platu dao i drugima, onima koji su manje radili. Ovi su mislili da sve što imaju zaslužuju, da sve što su dobili opravdano dobijaju. Merili su i poredili sebe sa drugim ljudima, pa su videli da drugi manje rade, manje se trude, a dobijaju isto. Dakle, oni su bili ispunjeni zavišću. Oni nisu bili nezadovoljni zato što njima nešto nedostaje, nego zbog toga što i drugi imaju. Zaboravili su da je sve što imaju dar – dar od Boga. Ova priča, naravno, govori pre svega o Carstvu Božjem i govori o tome da je naš život dar Božji i da je najveća plata, tj. najveći dobitak koji možemo imati, opet dar – dar Božji, a to je dar Carstva nebeskog.

I vraćam se opet na vučjedolske junake. Oni su imali poziv, bili su prizvani. Nisu išli za platu, nisu išli zbog toga što su očekivali bilo kakvu nagradu, nego su išli zaista iz ljubavi prema Bogu, prema Hristu i iz ljubavi prema svome rodu, prema svojim bližnjima. Zato nisu žalili svoje živote i truda i znali su da zbog te ljubavi sve biva po promislu Božjem i da sve ono što čovek ne može da učini sam, ali učini koliko može, koliko do njega stoji, Bog dodaje i Bog usavršava.

Zato, braćo i sestre, i mi danas, sabrani ovde, ispunjeni blagodarnošću prema Bogu i ljubavlju prema svome rodu, ali i prema svim ljudima, da se molimo Bogu da se uvek odazivamo na Njegov poziv. Svako od nas dobije nekada poziv – neko u detinjstvu, neko na kraju života – ali svako dobijajući poziv dobija mogućnost da se preobrazi, da se pokaje, da se odrekne zla u sebi, mržnje, sebičnosti i da se trudi da prašta, da se trudi da bude milosrdan, da se trudi da bude smiren, da umesto mržnje ima ljubav. Zato i mi, ugledajući se na vučjedolske borce, ratnike, mučenike, svetitelje Božje, da nikada ne žalimo sebe, da se trudimo do krajnjih mogućnosti na putu Hristovom, ali u isto vreme da se molimo Bogu da nam Bog da mir i radost, kako nama tako i svim ljudima, kako bismo onda uvek i sada slavili Njega, Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin.

***

Poglavaru Srpske Pravoslavne Crkve su sasluživali: visokopreosvećna gospoda mitropoliti dabrobosanski Hrizostom, crnogorsko-primorski Joanikije, šumadijski Jovan, mileševski Atanasije, kruševački David, timočki Ilarion, niški Arsenije, zahumsko-hercegovački i stonsko-primorski Dimitrije i budimljansko-nikšićki Metodije; kao i preosvećena gospoda episkopi pakrački i slavonski Jovan, buenosajreski i južno-centralnoamerički Kirilo, valjevski Isihije i vikarni dioklijski Pajsije.

Izvor: spc.rs