Јунаци са Вучјег Дола нису се одрекли себе, свог идентитета и закона Христовог да би добили комфор, привилегије и олакшице овога света

Поводом 150. годишњице славне Битке на Вучјем Долу, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је началствовао 29. јула 2026. године, на празник Светог Атиногена, светом Литургијом у храму посвећеном том свештеномученику и великом угоднику Божјем на месту где су пре тачно 150 година српски јунаци извојевали велику победу над многобројнијом турском војском. Беседу поглавара Српске Православне Цркве преносимо у целости:

Бог је све створио савршено да служи једно другоме и све да помаже једно другоме како би се кроз творевину Његову видела љубав Његова, Његова творачка сила и моћ,  и како бисмо ми људи, гледајући савршенство око себе, могли да разумемо да је Онај који јесте један Бог, изнад свега, створио човека. Бог је створио нас људе по својој слици и прилици. Створио нас је да ми будемо центар Његове творевине, да се Он прославља у нама и да ми, славећи Њега, прослављамо заједно са Њим и Његову творевину.

Заиста је велики Господ, браћо и сестре, јер је на тај начин показао да је Он искључиво и само љубав, да је, како каже јеванђелист, по својој природи љубав и да је љубав Његова мера и мерило свега, да Он постоји као љубав, да ствара као љубав, али да и управља свиме као љубав, на крају, да Он као љубав позива и нас људе у Царство своје и да је Његов суд, Његово расуђивање преко ког улазимо у Царство Његово, опет љубав. Дакле, Он суди љубављу.
У Богу је све Божје, а ми смо створени да учествујемо у ономе што је Његово. И зато је заиста велики Господ и дивна су дела Његова. Заиста не постоји ни мисао, ни реч, не постоји ништа што је од овога света што може да опише Његову лепоту, Његово савршенство и, на крају, пре свега и изнад свега, Његову љубав.

Велики је Господ што нас је сабрао данас овде да служимо Његову службу, да служимо Литургију, да служимо Богу и да служимо једни другима. Сабрао нас је да то потврдимо и покажемо тако што ћемо узети Његово Тело, Њиме се причестити, причестити се Његовом крвљу и показати да смо Црква Божја, показати и потврдити да смо са Њим једно и да смо међусобно једно. Потврђујемо да свако, иако има посебан печат и посебан дар – другим речима, иако смо различити, не постоје два иста човека по својим даровима, по ономе што они јесу – свако од нас је оригинал и сваког од нас Бог на посебан начин воли. Иако је свако другачији и свако посебан, свако од нас носи у себи читавог Бога. Сви заједно јесмо целина, јесмо један организам, јесмо Црква Христова. Није важно ко се где родио, није важно како му се зову отац и мајка, важно је да је крштен у име Свете Тројице, у име Оца и Сина и Светога Духа, и да се причешћује Телом и Крвљу Христовом. Иако смо, дакле, по свему различити, свако од нас постаје једно са другим, постајући и бивајући једно са Христом.

Велики је Господ што нас је учинио да смо православни хришћани, што је као првог међу нама поставио првог Архиепископа српског, Светога оца Саву, што је учинио да је Свети Сава у нашем роду први у свему, што је он корен из кога смо ми изникли, кроз векове се развијали, доносили дивне духовне плодове, што је учинио да где год да се налазимо, а крштени смо у име Свете Тројице и српског смо рода, имамо једно и јединствено име и презиме. И православни Србин у Америци, и православни Србин било где у Европи, и било где да се налази, свуда има једно те исто име и презиме. Означен крстом Христовим и знаком Његовим, име и презиме свакога од нас јесте Свети Сава, јесте Растко Немањић.

Ми се у томе препознајемо, јер се препознајући се у Светом Сави препознајемо у једном Господу, у Господу Исусу Христу. Велики си, Господе, што си нас данас у ову лепоту сабрао, у овај, по имену наизглед дивљи и негостољубив крај, у Вучји До, али у исто време, по ономе што се овде збило, место лепоте, место духовно, место присуства благодати Духа Светога. Овде су они који су се називали именом Светога Саве, овде су Светосавци знали да је земаљско замалена царство, а небеско увек и до века. И у тој речи садржано је читаво Јеванђеље Христово, оно Јеванђеље које нас је обликовало кроз векове, оно Јеванђеље које је постало правило нашега живота, оно Јеванђеље које је закон по којем живимо и по којем све остале законе и правила са којима се сусрећемо испитујемо и преиспитујемо, oно Јеванђеље које може да оцени да ли су идеје које нам се нуде као правила живота, модерне или старе, идеје које могу да опстану и да издрже суд Јеванђеља. Дакле, то Јеванђеље које нас је обликовало кроз векове и којим данас живимо, оно нас је сабрало.

Tим Јеванђељем су били надахнути и они који су у Вучјем Долу знали да је замалена земаљско, али не да је то земаљско достојно презира и одбацивања, него да оно има смисла само уколико је израз небеског закона, тј. Јеванђеља Христовог. Могли су они, који су овде у Вучјем Долу жртвовали земаљско за небеско, да се определе за земаљско и да измене, како се то данас каже, свој идентитет, да се одрекну себе, да се одрекну закона и правила Јеванђеља и речи Христове, да усвоје други закон као закон свога живота и да добију комфор овога света, да имају привилегије, да имају олакшице.

Међутим, они су били важни себи, јер су они себи важни због Христа чији су и због Христа који је у њима. Дакле, њима је био важан Господ Христос, Он им је био на првом месту и зато су знали да опредељење за Христа подразумева искушења и  тешкоће, да су искушења и тешкоће, како вели апостол Павле у одломку из Посланице Коринћанима који смо данас чули, увек мање од наших снага. Свако искушење и свака тешкоћа толика је да их љубављу Божјом, Његовом силом и снагом, у заједници са Њим, нашом молитвом и нашим подвигом можемо превазићи и победити. Знали су то и они наши преци, они Светосавци који су хтели да освештају и осветле и Косовски бој на овом месту.

Знали су то и зато су пошли у бој не против било кога, него против демонских сила, не против, него за Христа, за своју православну веру и за своју Православну Цркву и украсили су и припитомили овај дивљи Вучји До, припитомили га да он може да смести у себе ову светињу и да се, ево, и ми окупљамо до дана данашњег овде, да се молимо Богу, да се молимо за оне који су своје животе положили за слободу, за правду, за истину – овде, али и на сваком месту.

Сабрали смо се, браћо и сестре, да чујемо и реч Јеванђеља, а данас смо чули и одломак из Јеванђеља и поуку која проистиче из њега коју су знали борци са Вучјег Дола. Чули смо како господар позива у њиву раднике у различито доба дана: једне на почетку дана, а једне пред сам крај дана, а када се радни дан завршио, свима је исплатио исту плату.

Успротивили су се томе они који су радили читав дан, иако су добили пуну плату за коју су радили. Међутим, они се нису успротивили зато што је њима недостајало нешто и зато што су они били закинути, него зато што је господар милостив и испуњен љубављу исту плату дао и другима, онима који су мање радили. Ови су мислили да све што имају заслужују, да све што су добили оправдано добијају. Мерили су и поредили себе са другим људима, па су видели да други мање раде, мање се труде, а добијају исто. Дакле, они су били испуњени завишћу. Они нису били незадовољни зато што њима нешто недостаје, него због тога што и други имају. Заборавили су да је све што имају дар – дар од Бога. Ова прича, наравно, говори пре свега о Царству Божјем и говори о томе да је наш живот дар Божји и да је највећа плата, тј. највећи добитак који можемо имати, опет дар – дар Божји, а то је дар Царства небеског.

И враћам се опет на вучједолске јунаке. Они су имали позив, били су призвани. Нису ишли за плату, нису ишли због тога што су очекивали било какву награду, него су ишли заиста из љубави према Богу, према Христу и из љубави према своме роду, према својим ближњима. Зато нису жалили своје животе и труда и знали су да због те љубави све бива по промислу Божјем и да све оно што човек не може да учини сам, али учини колико може, колико до њега стоји, Бог додаје и Бог усавршава.

Зато, браћо и сестре, и ми данас, сабрани овде, испуњени благодарношћу према Богу и љубављу према своме роду, али и према свим људима, да се молимо Богу да се увек одазивамо на Његов позив. Свако од нас добије некада позив – неко у детињству, неко на крају живота – али свако добијајући позив добија могућност да се преобрази, да се покаје, да се одрекне зла у себи, мржње, себичности и да се труди да прашта, да се труди да буде милосрдан, да се труди да буде смирен, да уместо мржње има љубав. Зато и ми, угледајући се на вучједолске борце, ратнике, мученике, светитеље Божје, да никада не жалимо себе, да се трудимо до крајњих могућности на путу Христовом, али у исто време да се молимо Богу да нам Бог да мир и радост, како нама тако и свим људима, како бисмо онда увек и сада славили Њега, Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

***

Поглавару Српске Православне Цркве су саслуживали: високопреосвећна господа митрополити дабробосански Хризостом, црногорско-приморски Јоаникије, шумадијски Јован, милешевски Атанасије, крушевачки Давид, тимочки Иларион, нишки Арсеније, захумско-херцеговачки и стонско-приморски Димитрије и будимљанско-никшићки Методије; као и преосвећена господа епископи пакрачки и славонски Јован, буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, ваљевски Исихије и викарни диоклијски Пајсије.

Извор: spc.rs