Јован Милановић: Светосавска поетика Бранка Радичевића

За разлику од оног „шаљивог“ данашњег што називамо неподношљива лакоћа постојања, Бранко нам открива витешку тајну умирања и живљења

Бесједа протојереја-ставрофора Јована Милановића, ректора Карловачке богословије, изговорена у Гимназији Кантакузина Катарина Бранковић у Загребу, 27. јануара 2024. године, на светосавској академији којом је обиљежена двестота годишњица рођења великог пјесника.

У години у којој обележавамо велики јубилеј нашег Бранка Радичевића – 200 година од његовог рођења поново ће се присетити бројни песници, певачи, бројне личности из света философије и културе, из света шоу-бизниса, Бранкових песама које су помериле домет не само српске лирике и поетике, него и словенске и светске поетике уопште. Краткоћа једног веселог живота, лакоћа песничког изражаја, те јасноћа мисли чак и када пише о најузбурканијим страстима учинила је младог Бранка парадигмом – примером истинског сусрета младости и радости, дара и вере. Зато је његова судбина била тако велика, па је попут великог Хомера и он морао путовати и наћи своје место на убавом брду Стражилову где његове сени почивају чекајући свеопште Васкрсење.

Један од великих проблема када треба говорити на теме о којима нико није говорио, јесте и тај што често пута заиста не постоји начин неке теме образложити, обрадити и представити. Увек се сетим једне од прича коју ми је у своје време професор догматике испричао када је говорио како понекад могу да изгледају наше беседе у храмовима. Наиме, казивао је професор: један стари прота је желео да некако заинтересује вернике да црква прокишњава тј. да су дотрајале даске на крову па је своју беседу почео овако: Драга браћо и сестре данас је Мала Госпојина, празник Пресвете Богородице. Ви знате да је њен заручник био праведни Јосиф. Сигурно сте запамтили, и о томе сам вам говорио, да је он био дрводеља. Е видите, он је био добар дрводеља, сигурно, а ето нама кров прокишњава због лоших дасака па би био ред да поговоримо и о том проблему… Јасно вам је, надам се зашто је мој професор навео овај пример као поприлично проблематичан, па чак и достојан смеха. Ипак, тема коју сам изабрао, надам се неће кренути у том правцу и одмах на самом почетку ћу истаћи оне елементе како историјске, тако поетичке и аксиолошке који су дали могућност да говоримо о овој теми.

Време у ком одраста велики млади Бранко је време романтизма, немачког идеализма, време буђења здраве националне свести која је имала за циљ да развије и негује аутентичност свих народа, па и српског самим тим. Било је то време настанка и развоја аутентичне свести свих народа који су живели у Хабзбуршкој монархији, али и у Отоманском царству. Настанак кнежевине Србије је био замајац посебне вредности и значаја за пречанске Србе. Хтео бих да истакнем чињеницу да је млади Алексије – Бранко био младић недосањаних снова, младић пун страсти за животом у свим његовим пројавама и елементима али да је све њих развијао и доводио до те фине форме постојања и изражајности управо својим школовањем и одрастањем најпре у дому родитеља, а онда неприкосновено и недвосмислено у његовим и нашим Сремским Карловцима. Из његових песама стичемо јасно утисак да је био задојен здравим патриотизмом – помиње Душана, Стефана итд; свешћу о Косову – „Осетих се последњега доба, – Та краснога на Косову гроба“ и „Ао сунце, као небо ово – Тако беше црвено Косово – Од србињских тешких палошина“;  свешћу о јунацима и јунаштву – помиње хајдук Вељка, Марка Краљевића, али исто тако, говори и о тривијалности времена и простора.

Био је Бранко човек вере. Не сведоче о томе само реч Бог написана великим словом или молитвени зазиви, него чак и у оним моментима када поручује:

„Горе песмо лакокрила!

Ал` не вод` ме на небеса,

Ниже пусти своја крила,

Нису за ме та чудеса,

Пут је само студен, хладан,

Мога би се смрзнут јадан.“

Његово срце и душа нису напустили то озрачје Духа који га и инспирише да пише тако лако, тако хитро и тако разговетно. Његова вера је вера човека, младића који открива живот и у њему све лепоте Божијег света – сунца, дрвећа, птица, камења, животиња и свеукупне творевине. Исто тако његова вера је вера човека који осећа љубав, привлачност према другим љубама и љубавима. Његове песме о љубавном заносу су толико вешто обгрљене како еросним – не бих никада рекао еротским – тако чежњом и ишчекивањем. Осећа се присуство Бога и онда, када га као младог обузме сета у Песми умрлом брату Стевану, због смрти брата, када га обузме патња због трагике живота у којем путник – младић и нехотице покрећући младу девојку да га послуша и прати у непажњи учини да се њен живот заврши у тамној води реке у песми Убица у незнању, па и када га обузме та фатална свест о сопственој смртности и чињеници да свему има крај па и његовом животу у песмама Болесников уздисај и Кад млидијах умрети. У њему се као правом и истинском песнику открива нешто витешко, нешто лагано у тој борби за младост и људскост. За разлику од оног „шаљивог“ данашњег што називамо неподношљива лакоћа постојања, Бранко нам открива витешку тајну умирања и живљења! Данас је живот сваког појединца добио меру у оним чудесним ласцивним и баналним стиховима „узми све што ти живот пружа…“ То је далеко од ових Бранкових стихова:

„Па кад дође последњи мој данак

И кад вечни дохвати ме санак,

И гусле ће у раку хлађану

Разлупане са мноме да пану.

Ал’ што певах неће у гроб сићи,

Доћ’ ће птице и доћ’ ће ветрићи

И доћи ће громови озгора,

Тргнут’ песме од немилих двора.“

Вредност живота је код Бранка безмерно спојена са чињеницом лепоте живота. Чак и када пореди јесен и зиму са својим стањем у болести и тада он остаје у својој сети достојанствен и смирен. Жалостан да, депресиван не. Тада те врсте болести није било, јер је вера била покретач и кључ за разумевање тајне вечности, за развој свести о трајању са Богом са свима који су већ преминули – прошли из овога у бољи свет. Тако Бранко заправо остаје истински пример лепоте младалачке окупане највећим искушењем – тешком неизлечивом болешћу – суоченошћу са смрћу. Тај и такав Бранко има ли икакве везе са Светим Савом? Да не бих и ја сад почињао као мој већ спомињани професор морам рећи да Бранко ни једном није споменуо Светога Саву експлицитно. Није га цитирао, није био упознат са његовим списима. Но, међутим постоји велика, предивна сличност ова два горостаса од којих је један духовни отац другоме, а овај његов поетски настављач. Тајна Светога Саве је дубоко уткана у свакога подвижника било Духа, било стваралачког дара који опет своје исходиште има у Духу.

Свети Сава је слично Бранку, као и сви ми што смо, био млад и у својој младости тражио је људе вредне пажње, људе вредне да се за њима пође. Најпре загледан у лик Христов, млади Растко – Свети Сава је упијао – гутао животописе светитеља и схватао сву тајну лепоте Божије. Творевину је особито волео, а љубављу према њој и нас задојио јер кад год се нађемо у Жичи, Студеници, Хиландару или другде видимо да је лепота природе тј. творевине оно о чему је Свети Сава особито водио рачуна када је бирао места да подигне ове стубове наше вере. Но, он је за разлику од Бранка решио само да интензивира свест о смрти. Код Бранка је она дошла као неминовност болести, као неминовност телесне слабости. Код младог Растка она је изабрана као константа која је довела до тога да млади Растко реши да умре за свет пре него што стварно телом умре јер: „ако умреш пре него што умреш, нећеш умрети када умреш“. Та тајна подвига, коју је Бранко доживео природом слабог тела, Растко је пригрлио сам. Једном речју је стиснуо гас до краја и убрзао свој пут ка вечности – ка Богу. Тај подвиг је и код Растка – Светога Саве учинио да и он постане песник и то песник Божанске светлости како у свом животу тако и пишући чудесне стихове о духовној лепоти – светости Светог Симеона Мироточивог. Тај дар је у своје време он уобличио поетским оквирима и метрикама које су тада биле доступне и које су тада чиниле да душе људи певају и веселе се вечном Поети – Богу. Мало се зна да је Свети Сава био песник. Да би неко био песник мора бити кадар да као највећи дар принесе на жртвеник Богу тамјан песме направљен од смоле коју чине молитва и смирење пред светом, пред сопственом ништавношћу и пролазношћу.

Протојереј-ставрофор Јован Милановић

Оно што краси ова два песника нашег рода, како у поетском тако и у људском, јесте управо то што су правили исти тамјан песме од смоле коју чине молитва и смирење пред светом. Обојица су по примеру великог вечно кајућег се цара Давида све ткали на струнама вечности, приносећи све своје време живота, сваку своју патњу, жалост и тугу као уздарје Богу живом. И све је то од подвига до љубавнога описано и уобличено у један дивни псалам живота. Тако један пише Псалам Савин, а други шест векова касније Псалам Бранков, а у њиховим псалмима су као и код Светог цара Давида све њихове стрепње, жалости, али и вера и поверење у Бога као и свест да све што је Бог уредио јесте оно најбоље и најлепше што се човеку може десити. Није чудо што ће управо гусле бити један од водећих инструмената Бранкове поезије. Пример имамо у песми У мом срцу јавор изникао. А у то време је опет, да би нам што боље дочарана била прича о настанку псалама, на фрескама наших фрушкогорских манастира Бранко могао да види како Свети цар Давид држи управо гусле и на њима пева псалме.

И тако, Псалам Савин је као они Псалми Давидови у којима Свети цар Давид хвали и велича Бога Створитеља и промислитеља, Бога који све води ка своме крају. Псалам Бранков је сличан оним Псалмима Давидовим у којима Свети цар Давид истиче променљивост и несталност света, слабост човекову, али који исто тако зна да крај није у људској логици, него у Богу. И једно и друго су псалми, те предивне песме божанске љубави које нас увек враћају у исту равнотежу – равнотежу Божјег свеприсуства и промишљања о свима нама заједно и о свакоме од нас понаособ. Исти је почетак и једног и другог од наших псалмиста – жеља да свој живот осмисле кроз призму вечности. Зато није ни чудо што је њихова успомена из поколења у поколење. Но, Свети Сава, као духовни отац свих нас остаће узор у ком правцу и ми треба да кренемо како бисмо разумели за шта смо створени, а на том путу ће нам помоћи да се увек радујемо наш Бранко као онај који је у својој љубави према животу – али и суочен са смрћу, био и остао витез поета – витез слова.

И наравно да бисмо до краја разумели ту снагу великог Бранка навешћу и следеће. Посебно је интересантан тај моменат Бранка и Косова. У једној краткој биографији коју је писао његов отац Тодор, који га је надживео, он каже следеће: „Жеља је његова увек била да после свршених наука путује, особито је желио да Косово поље види. Он би говорио: „Ја желим епос писати, али пре нећу ни словца написати докле Косово не видим, Косово на којем је српска слава угашена, слобода изгубљена, а сужањство настало.“ „Грађу имам, вељаше, готову, јер српски епос мора тако исто бити као и грчки, у њему ће сви наши обичаји уплетени бити“.“ Дакле лиричар и романтичар жели да пише епос. Бранко је учио од Хомера, само није успео да напише еп, него је свој живот учинио епом. Још један од чудесних доказа да је псаламска, светосавска поетика дубоко одзвањала у срцу и души младог Бранка. Та поетика је увек епска поетика срца, и срчана лирика јунаштва. У тој тајни сазнајући овог дивног и великог песника требало би да закључимо следеће:

1) На трагу наше историјске и културне традиције доћи ћемо засигурно и до праве и истинске духовности. Молимо се Светом Сави и читајмо Бранка.

2) Сваки човек је у души песник, само то треба да освести. Неко песме пише, а неко напросто од свог живота прави песму коју пева Богу као молитву и узноси као дар.

3) Нема смрти уколико смо у друштву Бесмртника.

Зато прославимо ове јубилеје у радости, снажећи се вером и поверењем Светог Саве и Бранка, знајући да је живот само један и да га треба живети достојно вечности која нам шири врата живота ка Божјем бескрају, ка оним пределима где нас Свети Сава и Бранко чекају!

протојереј- ставрофор Јован Милановић,

Ректор Карловачке богословије