Из планина колумбијске Антиокије до крштенске купељи: шесторо младих проналази Светлост Православља

Прошлог викенда 17. и 18. јануара, мала али жива и духовно динамична заједница Српске православне парохије Свете Тројице била је сведок низа свечаности које на сажет и снажан начин изражавају њену суштину: веру која излази у сусрет свету и веру која са љубављу прима оне који, након дугог трагања, куцају на њена врата.

У суботу је парохијска заједница служила Свету литургију у општини Сиснерос (Cisneros), на северу колумбијске покрајине Антиокије. Тамо, у планинском окружењу које као да непосредно сведочи о лепоти и величанству Божје творевине, извршено је Велико освећење вода — свештени чин који се традиционално савршава на празник Богојављења и који подсећа на Крштење Христово у реци Јордану.

То није био затворен и уски обред; била је то православна вера у живом дијалогу са колумбијским пејзажом. Отац Симеон (Лопез) је, са окупљеним верницима, погрузио Часни крст у воде реке, освећујући их, док су се молитве на шпанском језику уздизале и стапале са чистим ваздухом који је силазио са планинских висова.

Богојављење у Бељу (Медељин): Крштење као плод боготражитељског искања

Следећег дана, у недељу, свечаност се пренела у интимни простор куће-капеле у Бељу, једној од четврти града Медељина, где је служена Божанствена Литургија празника Богојављења. Међутим, ова литургија имала је посебне јунаке: шесторо младих који су се, током вишемесечне катихетске припреме, спремали да учине овај важан корак на свом путу обраћења у Првославље. Њихова имена одјекнула су новом снагом: Стефан, по првом хришћанском мученику; Јаков, по првом епископу Цркве у Јерусалиму; Стефан (још један…); Јустин, по нашем вољеном Светом Јустину Ћелијском; и Јоаким и Ана, у част родитеља наше Пресвете Богородице Марије.

Није био значајан само број новокрштених, већ и њихов духовни профил. Радило се о младим људима, немирним боготражитељима који су крчили и проходили сопствене духовне стазе у свету пуном буке и пролазних понуда. У Православљу — са његовим историјским трајањем, духовном дубином, спокојном мистиком и узвишеном лепотом — нису нашли тек једноставан одговор, већ Истиниту Светлост за којом су трагали. Како је новокрштени Јаков исповедио на почетку свог катихумената, он није налазио место где би заиста могао срести Бога и задобити мир који од Њега долази, све док није дотакао пуноћу православног богослужења и древног Предања које се, као непроцењиво благо, чува кроз векове.

Обред крштења погружењем био је снажан и дубоко потресан у свом духовном значењу. Један по један, катихумени су се одрицали сатане и сједињавали са Христом. Троструко погружени у крштенску купељ, у име Оца и Сина и Светога Духа, израњали су као нова створења, као деца Божија. Свето миро запечатило је њихова чула и осветило њихово биће, а на крају, обучени у бело и са упаљеном свећом у руци, били су пострижени и исповедили су Символ вере.

Крштење ових шесторо младих људи представља плод зрелог пастирског труда и снажан знак наде. Оно сведочи да и усред убрзаног ритма савременог живота једна млада генерација, жедна аутентичности и дубљег смисла постојања, може пронаћи свој Дом у древној, вековима неизмењеној вери. Дошли су вођени личним уверењем, у потрази за поузданим духовним руководством и чврстим ослонцем на путу живота.

Сада, запечаћени даром Духа Светога, Стефан, Јаков, Стефан, Јустин, Јоаким и Ана уграђују се као живо камење у ову православну заједницу која наставља да из дана у дан узраста и да се гради. Њихово путовање се не завршава у крштенској купељи; оно тек почиње. А њихов долазак представља најречитији доказ да Светлост Богојављења и даље сија, привлачећи оне који, искреног срца, траже Истину.

Извор: zivotcrkve.rs