Intervju Mitropolita Porfirija
za Politiku

U intervjuu datom beogradskoj Politici, Mitropolit je govorio o aktuelnoj situaciji na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, o Pravoslavnoj gimnaziji ”Kantakuzina Branković” u Zagrebu, kao i o dinamici hrvatsko-srpskih odnosa.

Tekst intervjua datog Jeleni Čaliji prenosimo u cjelosti (objavljen u Politici u nedjelju, 25. oktobra):

Pojedinci iz vrha univerzitetske uprave vrše stalne pritiske na upravu i nastavnike PBF, vreme je da se sa tim prestane.

Vest da je prof. dr Rodoljubu Kubatu, predavaču na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu (PBF) na predmetu Stari Zavet, uručen otkaz na fakultetu na osnovu odluke Svetog Arhijerejskog Sinoda da mu povuče blagoslov za službu učenja, što je prema statutu ovog fakulteta neophodni uslov za rad, bila je tema i na nedavnoj sednici Senata Univerziteta u Beogradu.

Svoje čuđenje tom prilikom nije krila rektorka UB prof. dr Ivanka Popović, koja je i pre ovog slučaja medijima izjavila da bi PBF trebalo da razmisli o svojoj poziciji u okrilju univerziteta. Iako to nije direktno rečeno, stiče se utisak da deo univerzitetske zajednice, kada govori o rešavanju pitanja PBF, želi da ovaj fakultet izmesti ili iz okrilja Crkve ili iz okrilja univerziteta.

Govoreći o ovim pitanjima, mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije, predsednik Saveta Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, kaže da ova tema stiče prepoznatljive političke crte u univerzitetskim i širim društvenim okvirima.

„Ne udubljujući se u prirodu blagoslova Svetog Sinoda i otežavajući drugima da razumeju vrhunski značaj ovog dokumenta za pravoslavne teologe, pojedini univerzitetski nastavnici i časnici celokupan slučaj koriste u cilju skretanja pažnje sa drugih problema koji odavno postoje u životu UB. Tako je odveć poznato da nekolicina najglasnijih profesora sa jednog fakulteta spočitava navodnu nezakonitost na PBF, ne bi li time, primera radi, bila prikrivena činjenica da je njihova institucija na državni budžet prijavila 20 odsto više zaposlenih nego što ih zaista ima. Kako je moguće da profesori koji su nezakonito izabrali dekana svog fakulteta (o čemu postoje pismene predstavke) konstruišu teorije o navodnoj nezakonitosti u izboru dekana Bogoslovskog fakulteta? Pojedinci iz vrha univerzitetske uprave istovremeno na razne načine vrše stalne pritiske na upravu i nastavnike PBF. Nadam se da medijska manipulacija o fakultetu nema za cilj obeshrabrivanje ili nedajbože političku zloupotrebu naših studenata! Pravnici nam uporno ukazuju na krivičnu odgovornost pojedinaca s tim u vezi. Vreme je da se sa tim prestane”, poručuje u razgovoru za „Politiku” mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije.

Koji je bio zakonski osnov da Sinod povuče blagoslov profesoru Kubatu?

Iako nisam pravnik po struci, slučaj dr Kubata me je prinudio da proučim referentne propise. Stoga i bez zamornog obrazlaganja bitnih odredbi mogu sa sigurnošću reći da je ovaj postupak potpuno u skladu sa relevantnim propisima kao što su Zakon o radu, Zakon o visokom obrazovanju i Statut Univerziteta u Beogradu, kao i Statut i Pravilnik o radu Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta. To znači da Sveti Arhijerejski Sinod ima legitimno pravo na davanje i oduzimanje odobrenja za službu učenja na najvišoj teološkoj instituciji koja je proistekla iz nedara Srpske Pravoslavne Crkve i koja kao saosnivač i punopravni član Univerziteta u Beogradu takođe u potpunosti učestvuje u životu ove institucije. Prekid radnog odnosa dr Kubata posledica je gubitka licence za rad na fakultetu, jer se bez takozvanog blagoslova Svetog Sinoda ne mogu ispuniti uslovi za ostvarenje radnog odnosa i izvođenje nastave na fakultetu.

Ostavljajući šire obrazloženje pravnim ekspertima, izraziću i čuđenje što iko pomišlja da je uopšte moguće da Crkva vaspitanje sopstvenog podmlatka, budućih sveštenika, episkopa, veroučitelja i šire bogoslovsko-hrišćanske elite prepusti nekom drugom. Naš fakultet je prava svetinja srpskog naroda, materica njegovog preporoda! Sličnu ulogu imaju i teološki fakulteti širom sveta. Da institucija davanja i povlačenja odobrenja za službu poučavanja nije specifičnost rigidnih srpskih vladika, nego da ima status civilizacijskog standarda, svedoče brojni primeri evropskih i svetskih univerziteta u čijim sastavima takođe postoje teološki fakulteti i čije istorije takođe beleže slične slučajeve. Stoga me takođe čudi što pojedinci u ovome vide osnov i šansu za eliminaciju Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta iz akademske zajednice. Takav stav neodoljivo podseća na strašno poluvekovno doba (1952–2004) u kojem je PBF ideološkom odlukom komunističkog režima bio nasilno stavljen izvan margina akademskog života i potpuno je suprotan načelima modernog demokratskog društva na čijim krilima je PBF (sa sve ključnom odredbom) vraćen u okrilje UB. Zato bih sa žaljenjem konstatovao da ovakva interpretacija slučaja dr Kubata svesno podgreva osećaj neprijateljstva u poznatim ideološkim i političkim grupama, koje se zatim konkretizuje u pogledu institucije Bogoslovskog fakulteta i Pravoslavlja kao životnog opredeljenja.

Možete li nam objasniti zbog čega je Sveti Arhijerejski Sinod doneo ovakvu odluku?

Pre svega, čitaocima treba objasniti da Sveti Arhijerejski Sinod nije nekakvo „nebesko telo” koje je svetlosnim godinama udaljeno od atmosfere u kojoj žive i rade nastavnici i studenti Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta. Članovi Svetog Sinoda su i sami bili studenti iste institucije na kojoj danas predaju i studiraju oni koji od nadležnih crkvenih institucija imaju odobrenje za svoj angažman.

Odluka Svetog Sinoda nije doneta bez osnova. Prema zaključku ovog tela, njoj je prethodilo dugotrajno anticrkveno i protivfakultetsko delovanje dr Kubata, kojim je preko društvenih mreža, štampanih i elektronskih medija, kao i na druge posredne i neposredne načine, nepovratno naneta šteta najvažnijim institucijama i ugledu Srpske Pravoslavne Crkve. Delovanje dr Kubata se ubrzo odrazilo na veliki deo nastavnog osoblja, a delimično i na život studenata. Čak je i nama koji ga dugo poznajemo i koji smo zaista bratski činili sve, pa i na ličnu štetu, da mu omogućimo život više nego dostojan profesora bogoslovlja (omogućivši mu, na primer, da sa porodicom skoro deceniju besplatno stanuje u zgradi PBF i pruživši mu priliku da na osnovu upravljanja omanjim studentskim domom prima još jednu profesorsku platu u istom periodu), napredovanje na katedri i brojne druge privilegije, teško je to objasniti.

Iz tih razloga se Nastavno-naučno veće fakulteta skoro pa jednoglasno obratilo Svetom Arhijerejskom Sinodu i zatražilo preispitivanje kompetencija dr Kubata za posedovanje dozvole za rad na PBF. Celokupnom postupku se ne može osporiti ni zakonitost, ni demokratičnost. U glasanju je dvadeset i osam nastavnika zatražilo stav Sinoda, dok je protiv toga (uz dr Kubata) bio samo jedan mlađi kolega. Naši nastavnici i sa njima studenti jasno su pokazali da žele da sačuvaju svoju svetinju, Pravoslavni bogoslovski fakultet. „Ne damo svetinje!” – i ovde je gromoglasno odjeknulo.

Kao predsednik školskog odbora i mitropolit zagrebačko-ljubljanski, zaduženi ste i za Pravoslavnu gimnaziju u Zagrebu. Kako protiče školska godina u uslovima pandemije Kovida-19 u ovoj jedinoj gimnaziji SPC?

Hvala vam što ste čitaoce podsetili da je „Katarina Kantakuzina Branković” jedina gimnazija Srpske Pravoslavne Crkve. Zasluga za ovu činjenicu ne pripada meni, budući da sam ovu instituciju zatekao dolaskom na čelo Mitropolije zagrebačko-ljubljanske pre šest godina. Takođe sam vam zahvalan što tim povodom imam priliku da pomenem svog prethodnika blažene uspomene mitropolita Jovana Pavlovića (1936–2014), koji je osnivanjem ove škole i podizanjem za nju izuzetno moderne i funkcionalne školske zgrade krunisao vekovne prosvetne napore srpskog naroda na prostorima današnje Hrvatske.

Što se pak tekuće godine tiče, nastava se, prema merama Ministarstva nauke i prosvete i Zavoda za javno zdravstvo Republike Hrvatske, odvija uživo. No, mi smo za slučaj potrebe pripremili još dva modela. Prema jednome bi se putem interneta periodično odvijao samo deo nastave, dok bi, prema drugome, nastava isključivo bila na daljinu. Iskreno se molimo Bogu da za time uopšte ne bude potrebe.

Kakav je položaj Srpske pravoslavne gimnazije u hrvatskom obrazovnom sistemu, ko su đaci, koliko je interesovanje za školovanje?

Posebno mi je drago što ova gimnazija opšteg tipa već petnaest godina uspešno funkcioniše u okviru državnog sistema. U njoj svake godine stasa generacija maturanata, koja zatim uspešno nastavlja obrazovanje na visokoškolskim institucijama u Hrvatskoj, Srbiji i u drugim zemljama Evrope i sveta. Većina učenika su pravoslavni Srbi. Oni kroz ponuđeni model obrazovanja izučavaju i maternji jezik, ćirilično pismo, teme iz nacionalne istorije, geografije i umetnosti. Pravoslavnu veronauku pohađaju svi đaci, pri čemu oni sa višim interesovanjem imaju priliku da se neposrednije uključe u svetotajinski život Crkve.

Ovom prilikom želim da istaknem i bitnu novinu u strukturi novoprimljenih učenika. Ona se vidi u tome što je od njih 24, koji su ove godine upisali prvi razred, tačno polovina iz Zagreba. Inače je broj đaka iz urbanih sredina ranije bio znatno manji, po jedno ili dvoje u razredu. Ne praveći razliku među učenicima, ovu promenu najpre shvatam kao znak oslobađanja našeg naroda od straha. To je bitan znak uspešnosti gimnazije i njenog predanog kadra, ali i napora društva, grada Zagreba, kao i nas u Crkvi i srpskoj zajednici.

Životne okolnosti srpske manjine u Hrvatskoj tokom poslednjih decenija su bile takve da su u njima uvek do izražaja dolazile reči apostola Pavla upućene Crkvi u antičkom Korintu: „Bdite, stojte u veri, držite se muški, budite jaki. Sve da vam biva u ljubavi.” (1 Kor 16, 13) Ovaj poziv na budno promatranje sveta danas je još više podstaknut duhom postindustrijskog društva i globalne kulture, koje zajedno sa profesorskim kolegijumom nastojimo da upoznamo u segmentu koji se tiče odrastanja mladih.

Setimo se i protekle godišnjice „Oluje”, koja je ove godine, osim, nažalost, uobičajene srpsko-hrvatske podele, donela i podelu unutar same srpske zajednice zbog učešća predstavnika srpske manjine na njenom obeležavanju u Kninu. Kako da prevaziđemo ove podele i može li i Crkva da pomogne na tom putu izgradnje pomirenja, jedinstva i suživota?

Stav Crkve se najčešće ne slaže sa onim pogledima koji upravljaju istorijom, a koji, iako proistekli iz proste želje za boljitkom čovečanstva, ponekad paradoksalno gube osećaj za njegovu najbitniju dimenziju. Stav Crkve je uvek i jednako, međutim, jednostavan i jedinstven. Poruka Crkve o miru i suživotu, poštovanju među ljudima i narodima, nije i ne sme biti uslovljena promenama u društvenim i istorijskim procesima. Udišući tu jevanđelsku zapovest, i članovi Crkve su pozvani da na obrascu ljubavi i mira uspostavljaju komunikaciju u svetu.

Pravoslavni Srbi u Hrvatskoj su raspeti između osnovnog zahteva za preobražaj sebe i svog okruženja, sa jedne strane, i tragičnih uspomena iz bliže i dalje prošlosti, sa druge. Međutim, ukoliko se duhovni prostor Crkve ne zloupotrebi radi produbljivanja podela i mržnji, nego ostane veran sebi i razume kao istinski prostor praštanja i ljubavi – u kojem večno odjekuje pesma sa Hristovog Roždestva: „Slava na visini Bogu, na zemlji mir, među ljudima dobra volja!” (Lk 2, 14) – onda su perspektive suživota i međusobnog obogaćivanja i prožimanja moguće.

Odatle se sušta uloga Crkve na prostorima Hrvatske sastoji u sposobnosti čuvanja i preobražavanja sećanja bez zlopamćenja, uz upiranje živog pogleda ka Hristu kao jedinom merilu svega. U tom osećaju opšte odgovornosti prevashodno nastojim da poverenim vernicima pomognem da žive bez pritisaka i pretnji, bez straha. Isto načelo primenjujem i kada su drugi u pitanju. Stoga podstičem svako nastojanje koje vodi otupljivanju oštrica i pomirenju Srba i Hrvata, ma koliko ponekad dolazile osude i nerazumevanje s bilo koje strane.

Siguran sam da su svesne i nesvesne polarizacije na „mi” i „oni” po svaku cenu direktno protiv volje Hristove, a samim tim i protiv čoveka kao takvog, da služe kao prostor manipulacije pojedinaca i pojedinih grupa za ostvarenje svojih svakovrsnih ličnih interesa. Imajući to u vidu, trudim se da u kakofoniji raznih lažnih, zavodljivih ljudskih umovanja, osluškujem glas Jevanđelja, znajući da će me Hristos pitati šta sam ja učinio drugima, a ne oni meni.

Izvor: http://www.politika.rs