In memoriam: Aleksa Protić (1936–2026)

U Ljubljani, u gradu u kom je proveo više od sedam decenija svog života, upokojio se Aleksa Protić, jedan od najuglednijih i najposvećenijih članova srpske zajednice u Sloveniji, čovek čije je ime postalo sinonim za dobrotu, požrtvovanost i nepokolebljivu vernost svojoj veri i narodu.

Rođen 1936. godine u uglednoj porodici, u Guči, u pitomom Dragačevu, Aleksa je od ranog detinjstva posedovao dubok osećaj časti i odgovornosti. Njegovo detinjstvo obeleženo je teškim godinama Drugog svetskog rata, stradanja i progona, ali i čudesno izbavljenje od sigurne smrti. Ta iskustva urezala su u njegov karakter snagu, istrajnost i poverenje u Božji promisao.

Život je Aleksu doveo u Ljubljanu, u koju je kao mladić došao na studije prava. U novom okruženju stvorio je porodicu, izgradio profesionalnu karijeru i postao jedan od stubova srpske zajednice.

Kao dugogodišnji radnik turističke agencije „Putnik“, a potom i osnivač i direktor preduzeća JATRAS, pokazao je izuzetnu preduzetničku sposobnost, ali i vrlinu koja ga je najviše krasila – nesebičnost. Tokom devedesetih godina, organizovao je besplatan prevoz u Srbiju stanovništva iz ratom ugroženih područja. Ta dela milosrđa ostaju duboko urezana u sećanje mnogih porodica.

Bio je jedan od osnivača i potpredsednik Društva srpske zajednice u Ljubljani. Organizovao je i finansirao brojne aktivnosti: Đurđevdanske uranke u Mostecu, dočeke Nove godine po starom kalendaru, Vidovdanske svečanosti i mnoga druga sabranja koja su imala za cilj očuvanje vere, tradicije i zajedništva. Sve što je radio, činio je tiho i neprimetno, bez želje za priznanjem, ali sa dubokim osećajem dužnosti.

Njegova ljubav prema rodnom kraju nikada nije prestala. Bio je jedan od pokretača Dragačevskog sabora trubača u Guči. Svakog leta vraćao bi se u svoje Dragačevo, u kom je nalazio duhovni mir i snagu.

Aleksa Protić bio je i čovek sporta i javne reči – sportski radnik, član disciplinskih organa i novinar koji je svojim glasom povezivao prostore nekadašnje države. Iznad svega, bio je čovek Crkve. Redovno je dolazio u hram i aktivno učestvovao u životu Crkve, ostajući veran njenim vrednostima do poslednjeg daha.

Njegov život svedoči o generaciji Srba u Ljubljani, o ljudima koji su, iako daleko od zavičaja, uspeli da sačuvaju identitet, veru i dostojanstvo, i da ostave neizbrisiv trag u sredini u kojoj su živeli.

Otišao je čovek „kao stena i hrast“ – čvrst u uverenjima, postojan u iskušenjima, širokog srca za svakoga kome je pomoć bila potrebna.

Neka Gospod upokoji dušu sluge Svoga Alekse u naseljima pravednih, a njegovoj porodici – supruzi Valeriji, deci, unucima i praunucima – podari utehu i snagu.

Večan ti spomen i hvala, dragi Aleksa.

Nikola Milovančev