In memoriam: Алекса Протић (1936–2026)

У Љубљани, у граду у ком је провео више од седам деценија свог живота, упокојио се Алекса Протић, један од најугледнијих и најпосвећенијих чланова српске заједнице у Словенији, човек чије је име постало синоним за доброту, пожртвованост и непоколебљиву верност својој вери и народу.

Рођен 1936. године у угледној породици, у Гучи, у питомом Драгачеву, Алекса је од раног детињства поседовао дубок осећај части и одговорности. Његово детињство обележено је тешким годинама Другог светског рата, страдања и прогона, али и чудесно избављење од сигурне смрти. Та искуства урезала су у његов карактер снагу, истрајност и поверење у Божји промисао.

Живот је Алексу довео у Љубљану, у коју је као младић дошао на студије права. У новом окружењу створио је породицу, изградио професионалну каријеру и постао један од стубова српске заједнице.

Као дугогодишњи радник туристичке агенције „Путник“, а потом и оснивач и директор предузећа ЈАТРАС, показао је изузетну предузетничку способност, али и врлину која га је највише красила – несебичност. Током деведесетих година, организовао је бесплатан превоз у Србију становништва из ратом угрожених подручја. Та дела милосрђа остају дубоко урезана у сећање многих породица.

Био је један од оснивача и потпредседник Друштва српске заједнице у Љубљани. Организовао је и финансирао бројне активности: Ђурђевданске уранке у Мостецу, дочеке Нове године по старом календару, Видовданске свечаности и многа друга сабрања која су имала за циљ очување вере, традиције и заједништва. Све што је радио, чинио је тихо и неприметно, без жеље за признањем, али са дубоким осећајем дужности.

Његова љубав према родном крају никада није престала. Био је један од покретача Драгачевског сабора трубача у Гучи. Сваког лета враћао би се у своје Драгачево, у ком је налазио духовни мир и снагу.

Алекса Протић био је и човек спорта и јавне речи – спортски радник, члан дисциплинских органа и новинар који је својим гласом повезивао просторе некадашње државе. Изнад свега, био је човек Цркве. Редовно је долазио у храм и активно учествовао у животу Цркве, остајући веран њеним вредностима до последњег даха.

Његов живот сведочи о генерацији Срба у Љубљани, о људима који су, иако далеко од завичаја, успели да сачувају идентитет, веру и достојанство, и да оставе неизбрисив траг у средини у којој су живели.

Отишао је човек „као стена и храст“ – чврст у уверењима, постојан у искушењима, широког срца за свакога коме је помоћ била потребна.

Нека Господ упокоји душу слуге Свога Алексе у насељима праведних, а његовој породици – супрузи Валерији, деци, унуцима и праунуцима – подари утеху и снагу.

Вечан ти спомен и хвала, драги Алекса.

Никола Милованчев