Godišnjica upokojenja patrijarha Irineja

Pokojni patrijarh je pokazao da je svakom čoveku potrebno više razumevanja, više otvorenosti jednih prema drugima i više spremnosti da praštamo jedni drugima, kazao je patrijarh Porfirije

Na prvu godišnjicu od upokojenja blažene uspomene patrijarha Irineja, 20. novembra 2021. godine, Njegova svetost patrijarh srpski Porfirije načalstvovao je svetom arhijerejskom Liturgijom u kripti Sabornog hrama Svetog Save u Beogradu. Patrijarhu je sasluživalo više episkopa, a po završetku Božanstvene liturgije služen je godišnji pomen blaženopočivšem patrijarhu.

U nastavku donosimo besjedu koju je Njegova svetost izgovorio nakon parastosa nad grobom svog prethodnika:

”U ime Oca i Sina i Svetog Duha. Braćo arhijereji, časni oci, uvaženi gospodine ministre inostranih poslova Republike Srbije, braćo ambasadori, predstavnici pravoslavnih zemalja: Rusije, Kipra, Rumunije, Bugarske i Belorusije. Braćo i sestre,

Danas smo služili svetu Liturgiju i godišnji parastos našem blaženopočivšem  patrijarhu Irineju. Prošle nedelje smo služili 12-godišnji parastos patrijarhu Pavlu, u manastiru Rakovici, i evo, danas ovde, u hramu Svetog Save, u zavetnom Sabornom hramu svih pravoslavnih Srba, ma gde se oni nalazili, pomolili smo se još jedamput za pokoj duše blaženopočivšeg patrijarha Irineja. On je i prvi predstojatelj Srpske Crkve čiji su zemni ostaci položeni ovde, u kripti ovog hrama.

Patrijarh Irinej je bio duboko ukorenjen u Crkvi Hristovoj

Parastos jeste molitva za upokojenje onih koji su od nas otišli u naručje Božje, ali ta molitva je pre svega izraz naše vere u ljubav i promisao, silu i moć velikog Boga  i Spasa našeg, ta molitva je izraz one iste vere kojom je živeo blaženopočivši patrijarh Irinej, svi prethodni patrijarsi, ali iznad svega i pre svega naš blagočestivi narod od najranijih vremena svoga postojanja kao kršteni narod. Naravno, ta vremena sežu i dublje od vremena Svetoga Save, koji je uobličio i veru u našem narodu, ali i uobličio i etos, prirodu, način postojanja i način života i verovanja u našem narodu. Utemeljio je veru među Srbima tako da je ta vera uvek bila zajednica, čvrsta, nepokolebljiva, organska veza sa živim Bogom, ali u isto vreme i veza koja neraskidivo vezuje narod u jedno. Zato Sveti Sava nije razdvajao ono što je spoljašnje u životu pojedinca i naroda od onoga što je unutrašnje.

Patrijarh Irinej

Brinuo se, naravno, o unutrašnjem poretku, o izgrađivanju unutrašnjeg duhovnog bića, o duhovnoj orijentaciji, koja je uvek bila okrenuta ka Hristu. Istovremeno, uređivao je i spoljašnji način postojanja. Zato nikada u našem narodu nije bilo veštačke podele između takozvanog sekularnog, spoljašnjeg, državnog, narodnog sa jedne strane i crkvenog, verskog, sa druge strane. Isti je narod koji veruje u Hrista i zna da sve u Njemu i od Njega počinje, u Njemu se završava. Isti taj narod je Crkva i isti taj narod konstituiše spoljašnji život kroz društvenu organizaciju i kroz državnu organizaciju. To što je Sveti Sava davno utemeljio prenosilo se sa koleno na koleno, od jednog do drugog predstojatelja naše Crkve i, evo, sve do blaženopočivšeg, časnog, velikog patrijarha Irineja. U njemu je – u njegovoj reči, u njegovom delu, u njegovom odnosu prema životu – sve bilo jedno i jedinstveno: jedan čovek, jedan narod, ali i jedna Crkva, koja taj narod uobličava u slovesni narod. Crkva je ta koja narodu daje jasnu smernicu, motiv i cilj.

Pokojnom patrijarhu nije bilo teško i komplikovano da kaže istinu, makar ona bila i opora za uši onih kojih se ticala 

Patrijarh Irinej je bio duboko ukorenjen u Crkvi Hristovoj, u Hristu, na najbolji mogući način, bez mnogo složenosti i komplikacija, bez mnogo filosofiranja i ljudskog umovanja. Sve mu je bilo jednostavno u Hristu, jer mu je bilo jasno, a jasno mu je bilo jer je verom u Hrista bio vezan za Hrista. Zato je, sa jedne strane, mogao biti na čvrstom temelju Hristovom, a u isto vreme čvrsto ukorenjen i isprepletan sa svojim narodom. Jedno je bio sa svojim narodom kao što je bio jedno sa Hristom. I zato svi usponi, sve radosti, svi uspesi svoga naroda bili su ne samo njegov doživljaj radosti nego i lični doživljaj ličnog uzrastanja. Naravno i sva raspeća, svaki krst svoga naroda, ne samo jednako, nego mnogo puta više, nosio u sebi i sa sobom. Bio je, dakle, jednostavan čovek, što možda danas nije najpopularnije, ali mi znamo da ne postoji jednostavnije od Hrista. On je najjednostavniji, ako hoćete najprostiji, jer je nedeljiv, jer je bespočetan i beskrajan, jer je večan. Samo onaj koji raste u Hristu može sve složenosti i sve komplikacije da razvija  i da razume i ko je on sam, i šta je svet, i ko je čovek, šta je život, ali i šta je večnost.

Crkva je ta koja narodu daje jasne smernice, motiv i cilj

Međutim, kada govorimo o patrijarhu Irineju, u njegovoj ličnosti najjasnije postaju reči Hristove: Po čemu će vas poznati svet da ste moji učenici – po tome što ljubite, što volite jedni druge. Ko je imao jedan jedini kontakt sa patrijarhom Irinejem, mogao je da vidi tu jednostavnost, spontanost, neposrednost, ali u isto vreme i srce široko, široko da se ne mogu postaviti granice. Na isti način je opštio i sa nosiocima visokih funkcija, sa kraljevima, onima koji upravljaju državama, kao i sa onima koji su najjednostavniji, obični ljudi. Sa svima je razgovarao sa istom pažnjom, sa istim razumevanjem i potrebom da može da doprinese i jednom i drugom. To nije ništa drugo nego ljubav kao izraz vere i poslušanja u odnosu na reč Hristovu koja kaže: Poznaće vas ljudi po tome da li volite jedni druge. Pokazao je pokojni Patrijarh da je moguće ono što je najpotrebnije svakome čoveku gde god se nalazi, a živi u naše vreme, a potrebno je i nama i među nama: više razumevanja, više otvorenosti jednih prema drugima, više spremnosti da praštamo jedni drugima, a to znači spremnosti da primimo jedni druge u svoja srca, a kada tako postupamo onda ništa nije komplikovano, kako nije bilo komplikovano ni našem pokojnom Patrijarhu. Njemu nije bilo teško i komplikovano da kaže istinu, makar ona bila opora za uši onih kojih se ticala. I ma koliko bila ta istina opora i gorka nekome, u isto vreme još veća i dublja ljubav je postojala u srcu blaženopočivšeg patrijarha Irineja u odnosu na one kojima je ta reč bila upućena. Sve je to bilo moguće samo zbog toga što je sav njegov život bio u Hristu i sav je bio okrenut dobrobiti Crkve. Da bismo to mogli da razumemo neophnodno je da i sami budemo na putu Hristovom, da uzrastemo do mere vere kojom je živeo i kojom je delao blaženopočivši Patrijarh.

U spomen patrijarha Irineja stipendije za najbolje studente

Lično znam da je imao veliku brigu za naše obrazovanje, crkveno pre svega, ali i za obrazovanje uopšte. Iz toga razloga u spomen na njegovu ličnost mi smo odlučili da objavimo konkurs za godišnju stipendiju za najboljeg studenta fakulteta koji su osnivači Univerziteta beogradskog, a to su Pravni fakultet, Filozofski fakultet, Tehnički fakultet, Medicinski fakultet i Bogoslovski fakultet. Mnogi od vas znaju i mi naravno želimo da živimo po principu što čini levica da ne zna desnica i obrnuto. Znamo i da sila i snaga Božja, istina Božja se projavljuje samo onda kada ne promovišemo sebe, ali u vremenu dezinformacija, antiinformacija, u vremenu izmišljanja i laži, dužni smo da ne sakrijemo da će ovo biti početak stipendiranja studenata sa onih fakulteta koji su osnovali Univerzitet i šire. Međutim, ne od juče, voljom i ljubavlju dobrih ljudi, ali i crkvenim angažovanjem, i, nemojte zameriti, skromnim učešćem naše malenkosti, decenijama vodimo i organizujemo humanitarni fond Privrednik, koji je na hiljade mladih ljudi stipendirao od svog reosnivanja od 2003. godine, a i sada nekoliko hiljada mladih ljudi su subjekti ljubavi i pažnje tog fonda. Zatim smo, takođe, na čelu Fondandacije Sima Igumanov, gde, takođe, na stotine mladih ljudi stipendiramo. To je izraz ljubavi dobrih, blagočestivih ljudi i brige Crkve. To je dupli patronat: da pomognemo onima koji su željni znanja, koji su željni posla, a koji ne žale truda da što pre dođu do mogućnosti da svoja znanja i svoj trud pretvore u dobrobit za društvo u kome žive.

Dakle, danas objavljujemo u spomen blaženopočivšeg patrijarha Irineja godišnju stipendiju za najbolje studente završne godine sa fakulteta koji su osnivači Univerziteta beogradskog. To su, dakle, Pravni fakultet, Filozofski fakultet, Tehnički fakultet, Medicinski fakultet i Bogoslovski fakultet. Time ne činimo ništa drugo nego nastavljamo baštinu Crkve. Oduvek je Crkva vodila računa da se naš narod obrazuje. U Otomanskom carstvu ili ropstvu manastiri su bili izvor obrazovanja. U njima su postojale škole, a i preko Save i Dunava Crkva je, u isto vreme, osnivala bogoslovske i sekularne škole. Prve škole u Karlovcima zidao je patrijarh Stefan Stratimirović, sredstvima Germana Anđelića. Tim sredstvima sazidana je Karlovačka gimnazija, podignute su škole i u Somboru, Novom Sadu… Crkva je osnivala i univerzitetske ustanove.

Patrijarh Irinej pokazao da je svakom čoveku potrebno razumevanje, međusobna otvorenost i spremnost da praštamo jedni drugima

Želim da kažem još jedamput, moleći se za pokoj duše patrijarha Irineja – ali nemojte zameriti, moleći se i da se on moli za nas, jer sada je bliži Bogu nego mi, ali siguran sam da je u Njegovom naručju i društvu svih svojih svetih prethodnika, kao i tolikih svetitelja Božjih – moleći se za njega i njemu, njegovim i molitvama svih svetih molim se da Gospod obrazuje naš narod u liku Hristovom, ali isto tako da se vaspitavamo i rastemo u svim znanjima koja se stiču u školama upravo na način o kojem se brinuo i kakav je sprovodio i želeo blaženopočivši patrijarh Irinej. Neka mu je večan pomen i Bog da mu dušu prosti”, kazao je patrijarh Porfirije.

Podsjećamo i na tekst koji je povodom patrijarhovog upokojenja napisao tada mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije: Povodom upokojenja u Gospodu patrijarha Irineja

Životopis Patrijarha Irineja

Blažene uspomene patrijarh Irinej rođen je 27. avgusta 1930. godine, u selu Vidovi kod Čačka. Na krštenju je dobio ime Miroslav. Završio je gimnaziju u Čačku, a potom i bogosloviju u Prizrenu. Diplomirao je na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Po završetku vojne službe postavljen je za suplenta (profesora) Prizrenske bogoslovije. Prije stupanja na dužnost profesora oktobra 1959. godine u manastiru Rakovici ga je zamonašio patrijarh German i dao mu monaško ime Irinej. Iste godine, na spomen Svete Petke, u crkvi Ružici na Kalemegdanu potonji patrijarh srpski rukopoložen je u čin jeromonaha.

Dok je kao profesor predavao u Prizrenskoj bogosloviji, poslat je na postdiplomske studije u Atinu. Za upravnika Monaške škole u manastiru Ostrogu postavljen je 1969. godine, a ubrzo i za rektora prizrenske bogoslovije. Sa te dužnosti je 1974. izabran za vikara Patrijarha srpskog sa titulom Episkopa moravičkog. Za Episkopa niškog izabran je 1975. godine.

Na Svetom Arhijerejskom Saboru Srpske Pravoslavne Crkve 22. januara 2010. godine izabran je za Arhiepiskopa pećkog, Mitropolita beogradsko-karlovačkog i Patrijarha srpskog.

Patrijarh Irinej upokojio se u Gospodu 20. novembra 2020. godine, u Vojnoj kovid bolnici „Karaburma“ u Beogradu, a sahranjen je dva dana kasnije, u kripti hrama Svetog Save na Vračaru. 

P.K.