Вером отачком и светом надом, коју Сам Господ по Свом обећању дарује и у слабостима људским са којима се боримо, тугом и жалошћу која нас обузимају на вест о уснућу Патријарха нашега Иринеја, молимо се и знамо да пут на који је данас кренуо, место на које одлази, јесте наручје духовног Првоначелника рода нашег, Светог Саве, а то је и близина Престола Божијег и загрљаја Пресвете Тројице, Бога нашега.
Тај пут, међутим, није започео данас. Читав свој век Блаженопочивши Патријарх је провео на том путу. Служио је ревносно у љубави ка Господу и Цркви Његовој у свим тренуцима живота својега. Тиме је, а са исто толико љубави, пожртвовања, али и скромности, служио и свом народу. У тешким и умногоме непрепознатљивим околностима савременог света и дешавањима у њему, нарочитом предањском мудрошћу и великим смирењем, суочавао се са њима, увек остајући веран оном најбољем што српска историја у својим заветима чува и што народ српски одувек и данас препознаје. И одлуке које је као Патријарх српски доносио увек су биле промишљене и одмерене и увек у складу са оним што Црква у свом учењу обзнањује и што народни етос вековима гаји.
Са не малом тугом сећам се бројних и честих сусрета са Њим, његовог свакодневног живота, који су одликовале две главне особине: дубока побожност и скромност, непретенциозност. Руковођен тим двема особинама његов однос према људима, свима са којима је долазио у сусрет – патријарсима и владикама, државницима и обичним људима био је увек пун пажње, усредсређен на проблем или муку ближњег. Та његова пажња и посвећеност, уз изузетну урођену интелигенцију, омогућавали су му да проблеме ближњих, али и проблеме који се јављају у животу Цркве и народа, уважавајући саборно биће Цркве, решава лакше од било кога у његовом ширем окружењу.
Последњих година, са највећим жаром и љубављу приступао је пословима везаним за довршење заветног храма српског народа, храма Светог Саве на Врачару.
Слика безмало завршеног велелепног Храма готово је икона Његове службе на Трону Српских Патријараха.
Род добри и многи који је током своје службе донео и оставио народу свом, као да се огледа у лепоти Храма који је довршавао и за који је веровао да ће бити као она светлост свету која се не може сакрити, као онај град који на гори стоји. Гледао је у њега као на Таворску светлост, која народ позива да се трудом и покајањем врати својој вери, коренима и тако занавек сачува себе од погибли и пролазности овога века.
Нека је благословен пут Твој Патријарше Српски, онај пут по коме си ходио, онај, којим си водио свој српски народ и онај којим си данас кренуо: у Царство Божије, у заједницу свих Светих, у близини Мајке Божије и Владичице наше Богородице и Господа нашег Исуса Христа и Бога Оца и Светога Духа. Нека Ти је Вјечнаја памјат!