Епископ Кирило говорио на трибини: „Божић – плима духовности и/или поплава комерцијалности“

Портал за екуменизам и дијалог ekumena.org организовао је 29. децембра 2025. године у библиотеци Богдана Огризовића у Загребу трибину на тему „Божић – плима духовности и/или поплава комерцијалности“. Скуп је окупио теологе, јавне интелектуалце и представнике различитих хришћанских традиција, с циљем разговора о значају празника Рођења Христовог у савременом друштвеном и културном контексту.

Трибину је модерирао Драго Пилсел, новинар, теолог и уредник портала Екумена, а међу говорницима су били:
Његово Преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, администратор Епархије загребачко-љубљанске, Петер Кузмић, теолог, професор и накадашњи директор Библијског института у Загребу и ректор Еванђеоског теолошког факултета у Осијеку, Наташа Баролин Белић, гесталт-психотерапеут и теолог, те Борис Бек, публициста, библиста и професор на Факултету политичких наука у Загребу.

У свом излагању, епископ Кирило говорио је о Божићу искључиво из догматске и библијске перспективе, усмјеравајући пажњу на суштинско питање празника Рођења Христовог: зашто је Бог постао човјек: „Зашто није послао неког анђела свога, генерала да нас спасе, или зашто се баш родио као мало дијете?”

Владика је истакао да тајна Оваплоћења не може бити схваћена без разумијевања стварања и пада човјека, описаних у Књизи Постања. Човјек је, нагласио је, створен по лику и подобију Божијем. Он је и биће позвано да у себи носи Бога и да му се уподоби, а Христово рођење представља „нови почетак“, и обнову људске природе.

Говорећи о гријехопаду, владика је указао да је људска природа постала подложна страстности, пропадљивости и смртности, али и да није ријеч о Божијој казни, већ посљедици слободног избора човјека. „Ми смо створени као слободна бића. У томе се показује и савршенство нашега Бога. И Адам је могао да изабере пут и да није згријешио, он би остао бесмртан и у заједници са Богом. Међутим, послије гријехопада он је изгубио ту прву благодат коју је имао и зато Христос прима повријеђену природу. Али све што Он ради у домостроју спасења – Његово рођење, па затим Његова смрт, Његово Васкрсење којим је Он ту природу обновио, ослободио је те страстности, пропадљивости и смртности.”

Управо зато Оваплоћење Сина Божијег није чин силе или принуде, већ чин Божије љубави: Христос се не рађа као владар или император, већ као дијете, примајући цјелокупну људску природу, да би је исцијелио кроз своје рођење, крст, смрт и васкрсење.

Посебно је наглашено да Христос у себи носи „сву пуноћу Бога тјелесно“, како свједочи апостол Павле (Кол.2 2,9), те да Црква чува и исповиједа ову истину као темељ своје вјере.

Оваплоћење, према ријечима владике, показује да Бог није подложан ни времену ни простору, те да Христос човјеку дарује учешће у вјечности, ослобађајући га коначности и смрти.

Спасење је даровано, али остаје нераздвојиво повезано с људском слободом, јер, како је истакао, „гдје је Дух Свети, ту је слобода“, а Бог човјека никада не приморава, већ га позива.

У осврту на савремено празновање Божића, епископ Кирило је истакао да Црква не одбацује радост ни традицију даривања, које имају своје мјесто у животу вјерника, али јасно разлучује да духовни садржај празника мора остати примаран. Све друго, како је нагласио, има смисла само уколико не потискује суштину Рођења Христовог – тајну Божијег Оваплоћења и обнову заједнице Бога и човјека.

Закључујући своје излагање, владика је подсјетио да се цјелокупни хришћански живот, без обзира на друштвени положај или службу, испитује мјером љубави: љубави према Богу и према ближњем, као најдубљем изразу слободе и одговора на Божији дар спасења.

Професор Петер Кузмић је у свом излагању подсјетио да Божић, иако литургијски обликован у каснијим вијековима, у својој суштини означава тајну Оваплоћења – „Ријеч постаде тијело” (Јн 1,14). Упозорио је и на савремено претварање Божића у „фестивал потрошачког лудила“, позивајући на „повратак изворима”. Говорећи о значењу Божића, професор Кузмић је истакао да се тајна празника не може разумјети изван цјелокупног Христовог живота и д‌јела. Подсјетио је да је Исус, који је ходао овом земљом, био безгрешан: „чије руке никада нису учиниле зло и у чији ум никада није ушла грешна мисао“, те да је управо такав, без кривице, даровао свој живот за нас грешне.

У наставку излагања, професор Петер Кузмић осврнуо се на савремени друштвени контекст у којем се Божић слави, истичући да друштва која се формално сматрају хришћанским често занемарују личну димензију вјере. Закључно је истакао да се истински мир не може остварити без тога да Бог буде на првом мјесту, јер тек тада „Слава Богу на висини“ постаје темељ мира међу људима.

Наташа Баролин Белић је из перспективе психотерапије и теологије говорила о Божићу као позиву на присутност, однос и рањивост, истичући да комерцијализација често постаје начин регулације унутрашње празнине и емоција. Посебно је издвојила мисао да се оно битно чује у тишини: „Оно што је важно чути, чује се само у тишини.“ Говорећи о Оваплоћењу, повезала га је с појмом контакта: „Оваплоћење можемо гледати као парадигму контакта… Бог не долази као идеја. Бог долази као тијело, као дијете, као потреба.“ У екуменском кључу нагласила је: „Сусрет у којем други не мора постати исти као ја да бисмо се могли разумјети и да бисмо могли остати у контакту.“

Борис Бек говорио је о „другој страни“ приповијести о Рођењу Христовом, полазећи од јеванђељског спомена пописа становништва и логике „мјерења, категоризације и надзора“, те отворио теме биополитике, прогнаништва и социјалне рањивости. Говорећи о савременом конзумеризму, истакао је да савремени загребачки „адвент“ често губи димензију ишчекивања и припреме, претварајући се у континуирани потрошачки догађај који не чека ништа и не завршава ничим. У таквом оквиру, Божић постаје сметња потрошњи, а не њен смисао, док празник без Христа остаје лишен наде и садржаја. „Исус је Онај кога чекамо. Без Њега не можемо ништа. Тек у Њему нам је дан живот и нада и све што с тим иде“, истакао је, упозоривши да празник лишен тог ишчекивања постаје испразан и сам себи сврха. Божић који не чека Христа, како је речено, не завршава радошћу, већ се претвара у непрекидни низ потрошачких садржаја без стварног смисла.

Трибина је закључена позивом на наставак дијалога, а модератор Драго Пилсел захвалио је учесницима и публици те најавио сљедећу трибину портала Екумена, планирану за јануар, поводом Дана сјећања на Холокауст.