Епископ Кирило богослужио у манастиру Бршљанац

У 13. недјељу по Духовима, 30. августа, Његово Преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички др Кирило, администратор Епархије загребачко-љубљанске, служио је Свету архијерејску литургију у манастиру Бршљанац.

Епископу Кирилу саслуживали су протојереј Далибор Петковић, надлежни парох ступовачки, јереј Славомир Гвојић, парох великобршљаначки, јереј Миломир Гвојић, парох великописаначки, јереј Угљеша Пилингер, парох вараждински, и загребачки ђакон Миладин Андрић. Појао је женски хор „Бели Анђео“

Бесједећи након прочитаног јеванђелског зачала о злим виноградарима, епископ Кирило је казао да Господ Исус Христос помоћу видљивих и човјеку познатих слика открива духовне стварности које се не могу досегнути само људским разумом.

Говорећи о светоотачком тумачењу приче, владика је објаснио да виноград представља старозавјетни израиљски народ, који је у мору тадашњег незнабоштва и идолопоклонства чувао вјеру у једнога истинитога Бога.

„Зато смо веома дужни том народу и дан-данас, који је у том мору идолопоклонства, мору незнабоштва, препознао истинитога Бога. И ми, наравно, славимо његове свете: Аврама, Исака, Јакова, Давида, цара Соломона“, рекао је епископ Кирило.

Ограду око винограда владика је повезао са Законом који је чувао старозавјетни народ и издвајао га од околних народа, док је у кули видио слику Соломоновог храма и присуства Божијег међу народом. Колико се народ трудио да живи по Закону и богослужи Богу, казао је, толико је виноград доносио бољи плод.

Слуге које домаћин винограда шаље виноградарима владика је, слиједећи светоотачко тумачење, повезао са старозавјетним пророцима, који су позивали народ да се врати Богу, а многи од њих били су гоњени и страдали.

„Треба читати Свето писмо и поучити се из те историје старога народа, посебно израиљског, јер ћемо се много боље и ми данас владати ако будемо стекли ту библијску мудрост“, поручио је.

Најзад је домаћин послао свога Сина, очекујући да ће се виноградари Њега постидјети. Владика је у томе указао на долазак Господа Исуса Христа и Његово страдање на Голготи.

„Они су Га заиста извели на Голготу, распели, убили, али као Бог Он је Васкрсао. Нису могле да Га ухвате канџе смрти“, казао је епископ Кирило.

Говорећи о преласку из Старог у Нови завјет, Владика је нагласио да је старозавјетна историја основа за разумијевање Новог завјета, те да су виноград најприје примили апостоли, а затим њихови ученици и пастири Цркве све до данашњег дана.

Управо због тога, додао је, јеванђелска прича није упућена само људима прошлости. Она је опомена и данашњим епископима, свештеницима, монасима и свима којима је повјерена одговорност у Цркви, да не падну у исту замку у коју су падале старјешине које су више мислиле о власти и земаљским добрима него о спасењу.

„То треба добро да схватимо, и ја први од нас, и сви пастири и сви они на које се прича односи: да се старамо да не заборавимо на Бога.“

Као главни проблем старјешина о којима говори јеванђелска прича владика је означио управо то што су „заборавили на небо“, подредивши духовни живот положају, власти, новцу и земаљском уживању.

Посебно се задржао на Христовим ријечима: „Камен који одбацише зидари, тај постаде глава од угла.“

„Који је то камен? Христос, једини Спаситељ свијета, Христос Господ“, казао је владика Кирило.

Појашњавајући слику крајеугаоног камена, рекао је да као што такав камен повезује зидове, тако Христос сједињује небеско и земаљско: „Он је у Својој личности спојио божанску и човјечанску природу. Без тога не постоји спасење.“

У наставку бесједе епископ Кирило осврнуо се и на савремене идеологије и покушаје да се човјек и друштво граде мимо Бога. Помињући масонерију и различите глобалне пројекте, говорио је о, како је казао, идејама које човјечанство посматрају искључиво кроз земаљске планове и људски разум, без Христа. 

Као историјски примјер друштвених система грађених мимо Бога навео је комунистичка друштва, поручивши да оно што човјек гради без Бога на крају постаје извор његове личне и друштвене пропасти.

„Не смије се заборавити тај крајеугаони камен, Христос Господ“, нагласио је.

Користећи затим једно техничко поређење, владика је казао да, као што нема свјетлости без споја који омогућава проток струје, тако човјек без заједнице са Богом не може имати пуноћу живота. Сам је напоменуо да се служи техничким изразима како би приближио духовну стварност, као што и Господ у Јеванђељу употребљава слику винограда да би човјеку објаснио духовну истину.

„Наш коријен је Бог, Света Тројица“, рекао је, подсјећајући и на Христове ријечи: „Ја сам чокот, а ви лозе.“

Говорећи о поријеклу човјека и савременој науци, eпископ Кирило је критиковао еволуционистичка тумачења човјековог настанка и нагласио да је човјеков истински коријен у Богу. Истовремено је казао да дјеца и млади треба да изучавају науку, математику, физику, матерњи језик, историју, да се баве спортом и стичу знање, али да изнад свега треба да познају Свето писмо, библијску историју и своју вјеру.

„На првом мјесту да васпитавамо своју дјецу у вјери, јер одатле они добијају живот вјечни. Све остало је у реду – наука, спорт, све је то лијепо и све то треба омладини и дјеци“, рекао је.

Сва човјекова друга дјела, наставио је владика, добијају свој прави смисао када им је у средишту Христос.

„Ако има у центру Христа, онда и сва његова друга дјела постају благословена“, казао је, подсјетивши на јеванђелске ријечи: „Иштите најприје Царство небеско, а остало ће вам се све додати.“

Говорећи управо на простору некадашњег манастира Бршљанца, епископ Кирило је своју бесједу повезао са монасима који су на тим просторима живјели и чували вјеру.

„Ми се данас налазимо на темељима. Ту су, колико су ми причали оци и историчари, сахрањени многи житељи овог манастира Бршљанца. Видите, у ове шуме су дошли да чувају вјеру као главно своје благо. То је онај бисер који је трговац нашао у пољу и све оставио, и само се бавио тим бисером. Е, то је та вјера, истинита вјера“, рекао је.

Подсјетио је да је Бршљанац у једном раздобљу имао развијен монашки живот, а да је касније угашен и да су његови монаси прешли у Лепавину. Осврнуо се и на љепоту шума које окружују остатке манастира, упоредивши их са руским монашким пустињама и шумама у којима су се подвизавали светитељи.

Долазак вјерника на ово мјесто владика је такођер видио као свједочанство да им вјера заузима важно мјесто у животу, јер је, како је рекао, и за сам долазак у шуму и на остатке древне светиње била потребна жртва.

Монаси који су ту некада живјели, као и сви који настоје да живе хришћански, показују, додао је, колико одговорно човјек треба да се односи према спасењу своје душе и колико је важно да никада не заборави Христа као крајеугаони камен који земаљско сједињује са небеским.

„У Христу Господу све је сабрано, све је освећено, ништа није изгубљено и ништа не може да буде изгубљено“, казао је Владика, подсјетивши на Христове ријечи о Добром Пастиру и овцама које нико не може отети из Његове руке.

Ипак, нагласио је, и човјек је позван да се одговорно односи према своме Спаситељу и да буде лоза која доноси добар плод.

„Који су то плодови? То је оно што је Јован Крститељ говорио: ‘Родите плодове достојне покајања.’ Покајање је на првом мјесту. Без покајања не постоји духовни живот.“

Говорећи о палости људске природе и власти смрти над човјеком, владика је подсјетио на Адама и Еву и Христов силазак у ад, нагласивши да је човјек без Бога немоћан пред смрћу, док га Христос ослобађа из њеног ропства.

Зато је вјернике позвао да и своје породице усмјере тако да вјера буде на првом мјесту, али и да свако лично ради на сопственом духовном животу.

„Тај виноград може да се односи и на наш лични план. Ми смо исто чланови тог винограда, те лозе, и та лоза мора да буде плодотворна.“

Плодотворност хришћанског живота, наставио је, значи рађање врлина и очишћење срца од зависти, осуђивања ближњега, мржње и ружних мисли. Подсјетио је да су двије највеће заповијести љубав према Богу и љубав према ближњему, која се показује добрим мислима, ријечима и дјелима.

„Размислите увече прије спавања колико смо у току дана осудили ближњега, колико смо оговарали, колико смо зло о некоме помислили или га презрели“, позвао је владика вјернике на испитивање сопствене савјести.

На крају је посебно нагласио да хришћански живот не треба да буде обиљежен страхом и безнађем, него радошћу која проистиче из Христове побједе.

„Ми морамо да имамо радосно расположење у срцу и души, јер Христос је побиједио и смрт и све наше болести. И кад смо са Њим, онда нам нико ништа не може. Не може нам одузети вјечни живот.“

У таквој радости и љубави према Богу и ближњем, рекао је, сваки хришћанин је позван да свједочи своју вјеру.

„Нису само позвани свештеници, епископи и монаси да свједоче ту вјеру, него сви хришћани, да би људи видјели наша добра дјела и да би прославили нашег Оца небескога.“

На завршетку бесједе епископ Кирило призвао је молитве Пресвете Богородице, чији је празник Успења недавно прослављен, назвавши је великом заступницом и молитвеницом пред Богом, као и молитве Светог оца Николаја, коме је посвећен обновљени манастирски храм.

Осврнувши се још једном на историју Бршљанца, владика је казао да је, према ономе што му је познато, првобитни храм био посвећен Светом Георгију, док је након обнове манастир постао посвећен Светом Николају, те да је дио материјала са старог манастира касније уграђен у цркву у Бршљаници. Поменуо је и близину манастира Лепавине и других православних светиња овог краја као мјеста духовног ослонца народа.

„Бог нас је благословио и дао нам све услове за духовни напредак, али треба и ми да се старамо да нам тај крајеугаони камен, који је Христос Господ наш, буде први и централни у нашем животу,  личном, породичном и друштвеном,  и онда ће нам и све друго напредовати.“

„Амин, Боже дај. Нека тако буде. Срећан празник и да нас Господ све благослови и Мајка Божија да нам помогне“, закључио је епископ Кирило.

По завршетку богослужења уприличена је трпеза љубави за све присутне.