Episkop Irinej (Bulović): Tumačenje molitve Isusove od sv. Marka Efeskoga

Baveći se izučavanjem dogmatskog učenja sv. Marka Evgenika Efeskoga, tog stvarnog „Atlanta Pravoslavlja“, no svrh toga i značajnog bogoslova i velikog Oca Crkve, bili smo prinuđeni da izučimo i čitav niz neizdatih dela njegovih. Među njima naiđosmo i na ovaj spis koji predstavlja dogmatsko obrazloženje i zasnivanje molitvene prakse pravoslavnoga monaštva – „umne“ ili „Isusove“ molitve.

Ovaj spis sv. Marka, mada dosad neobjavljen u svojoj izvornoj formi, ipak je delimice poznat monaškoj i bogoslovskoj javnosti, i to ne samo iz citata i pomena o njemu u nekim naučnim raspravama, nego poglavito, iz postojeće novogrčke parafraze, u „Filokaliji“. U „Filokaliji“ (Dobrotoljublju) je naš tekst ovako ozaglavljen: „Nekoga nepoznatoga svetitelja divna beseda o rečima božanstvene molitve Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me“. Bez obzira na činjenicu da prepisivač – parafrast – ili možda redaktori „Filokalije“ – nije znao ime pisca ovog teksta, njegova parafraza nije, rekli bismo, baš ni uspela, jer boluje od mnogorečja, te često težište i jasnoća osnovnih misli bledi, a gdegde se i gubi. Stoga pri prevodu na srpski nismo ni uzimali u obzir tu parafrazu.

Izvorni tekst sv. Marka upoznali smo na osnovu triju grčkih rukopisa iz 15-16. veka.

Kao bogoslov nepravedno potcenjivan od svih zapadnih i od nekih pravoslavnih ispitivača njegova života i dela, sv. Marko Efeski i u ovom svom kratkom tumačenju molitve Isusove pruža dokaze – po nama – o dogmatskoj preciznosti, predanjskosti, duhovnosti i trezvenosti njegove misli, što sve i predstavlja, mislimo, glavne odlike čitavoga njegova životnog dela i svete ličnosti njegove.

O rečima što se unose u božanstvenu molitvu

Ili o molitvi „Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me!“

Nije naše da govorimo o tome kolika je sila molitve, i šta sve ona daruje onima koji je upotrebljavaju, i u kakve ih ljude izgrađuje. – Dakle, ove reči od kojih je ona sastavljena iznađose u početku svešteni Oci naši, ali ne smisliše ih sami od sebe i po svojoj pameti, no sviše, iz samoga božanstvenoga Pisma i od vrhovnih učenika Hristovih, uzeše sebi polazište, – ili, bolje rečeno, primiše i nama predadoše kao neko nasleđe, koje njima siđe odozgo, od Oca nebeskoga. Tako dakle onima koji ne mogu iz iskustva da nauče i iz ovoga će biti očigledna božanstvenost sveštene ove molitve, kao i proroštvenost njezina. Mi, naime, verujemo da su božanska proročanstva, i duhovna otkrivenja, i glasi Božji sve ono sto sveštenim apostolima dade da kažu ili da napišu Hristos, koji u njima govoraše. Elem, evo odmah prebožanstvenoga Pavla, koji kao da nam s trećega neba ovo dovikuje: „Niko ne može Isusa Gospodom nazvati osim Duhom Svetim“ (1. Kor. 12, 3), i time na zbilja divan način pomoću apofatične (odrične) reči ukazuje na to da je prizivanje Gospoda Isusa stvar uzvišena i izvan mogućnosti mnogih ljudi. A Jovan slavni, koji grmljaše propovedajući duhovne stvari, završne reči onoga uze za početak svojih reči, te nam ovako nekako nadoveza produžetak molitve: „Svaki duh koji priznaje da je Isus Hristos u telu došao, od Boga je“ (1. Jov. 4, 2). On se ovde poslužio potvrdnim (katafatičnim) izrazom, ali je i on, sledujući Pavlu, postavio prizivanje i ispovedanje Isusa Hrista kao dar duhovne blagodati. Kao treći pak neka prođe ispred nas vrhunac i gornjak među bogoslovima i neka nam pruži ostatak ove molitve! Jer, kad Gospod zapita učenike: „A vi šta velite ko sam ja?“ – ovaj žarki učenik preduhitri druge, po svom običaju, i reče: „Ti si Hristos, Sin Božji“ (Mt. 16, 17). Ovo mu, kao što je zasvedočio Spas, bi otkriveno odozgo, od Oca, ili – što je isto – i od Duha Svetoga. – No pogledaj ove sveštene učenike gde se, kao god u kakvome krugu, jedan na drugoga nadovezuju i jedan od drugoga preuzima te božanstvene reči, tako da završna reč prethodnoga postaje početna idućem. Jer jedan veli: „Gospoda Isusa“; drugi: „Isusa Hrista“; a treći: „Hrista, Sina Božjega“. Tu je, kako rekosmo, spojen završetak s početkom, kao u krugu; jer bilo da se kaže „Gospod“ bilo „Sin Božji“, nikakve razlike nema, budući da i jedan i drugi izraz ukazuje na Božanstvo Jedinorodnoga i predočava nam Njegovu istoprirodnost i ravnočasnost s Ocem. Tako nam, eto, predadoše blaženi apostoli da prizivamo i u Duhu Svetom ispovedamo Gospoda Isusa Hrista, Sina Božjega; a to nam predadoše njih trojica, i to najverodostojnijih, tim pre što se i po božanskome glasu svaka reč potvrđuje trojicom svedoka. Čak ni redosled ove trojice nije besmislen: tajno predanje molitve počinje naime od vremenski poslednjeg učenika, pa zatim preko srednjega stiže do prvoga, koji se beše više od drugih približio Isusu, i to iz ljubavi prema Njemu. Mislim da je to simvol našega sređenog i ravnomernog duhovnog napredovanja i uspinjanja, kao i našega sjedinjenja s Bogom u ljubavi, a pomoću delanja i sazercanja (prakse i teorije), ukoliko je Pavle slika delanja, prakse („Više od sviju njih“ – veli on – „potrudih se“; 1. Kor. 15, 15), Jovan slika sazercanja ili teorije, a slika ljubavi Petar, za koga je posvedočeno da ljubi većma nego drugi (sr. Jov. 21, 16).

Ne samo to, nego ove božanstvene reči molitve – što se da videti – nagoveštavaju naše blagočestive dogmate, a opovrgavaju svaku jeres zlovernih. Rečju „Gospode“ naznamenava se božanska priroda, te se time odbacuju oni koji zamišljaju da je Isus bio obican covek; rečju „Isuse“ obeležava se Njegova čovečanska priroda, te se time odbijaju oni što zamišljaju Njega samo Bogom koji se prividno prikazao kao čovek; reč „Hriste“ označava sobom obe prirode Njegove i tako ućutkuje one što Ga priznaju i za Boga i za čoveka, ali smatraju da su u Njemu odvojene jedna od druge ipostas božanska i ipostas ljudska; a izraz „Sine Božji“, kojim se za božansku prirodu Njegovu tvrdi da je i po sjedinjenju sa čovečanskom neslivena, zapušava usta onima koji se usuđuju da uvode međusobno mešanje i slivanje prirode božanske i prirode čovečanske u Hristu. Tako, eto, ove četiri reči, kao reči Božje i mačevi duhovni, sasecaju dve sprege jeresi, i to jeresi dijametralno suprotnih među sobom, no podjednako opakih i po bezbožnosti ravnopravnih.

Tako su nam dakle predate ove božanstvene reči, koje bi se s pravom mogle naimenovati stubom molitve i stubom pravoslavlja ujedno. I samim tim rečima, bez dometanja ičega više, zadovoljavaju se oni koji poodmakoše u uzrastanju po Hristu i usavršiše se duhom. Pa i svako od ovih božanskih proročanstava, kako ga izložiše božanstveni apostoli, to jest „Gospode Isuse – Isuse Hriste – Hriste Sine Božji“, – ponekada pak i samo za se preslatko oslovljavanje jedino imenom „Isuse“, – prigrljuju i usvajaju ti duhovni ljudi kao izvršenje čitavoga molitvenog posla, te ih kroz to ispunjava neiskazana duhovna radost, oni postaju ljudi van tela i sveta i udostojavaju se darova božanskih. To znaju posvećeni u molitvu. Onima pak koji su jos novorođenčad u Hristu i po vrlini nesavršeni predat je odgovarajući dodatak – to su reči „pomiluj me“. Ovaj dodatak ih čini svesnima svoje mere, kao i činjenice da im je potrebno mnogo milosti od Boga, jer oni u molitvi kao da podražavaju onoga slepca što, žudeći da progleda, vikaše za prolazećim Gospodom: „Isuse, pomiluj me!“ (Mk. 10, 47). Neki, opet, hoteći uneti više ljubavi, stavljaju molitvu u množinu i ovako je izgovaraju: „Gospode Isuse Hriste, Bože naš, pomiluj nas!“. Znaju, naime, da je ljubav ispunjenje zakona i proroka (sr. Rim. 13, 10; Mt. 22, 40) jer u sebi sadrži i ovozglavljuje svaku zapovest i svako delo duhovno, a s ljubavlju uvodeći i braću u zajednicu molitve, time takvi ljudi i Boga jos većma pozivaju na milost, zajednički Ga oslovljavajući Bogom i opštu milost ištući u Njega. Malo drugačije rečeno, božanska milost silazi k nama kroz pravu veru u prave dogmate i kroz izvršenje zapovesti Božjih, a pokazalo se da i jedno i drugo od toga sadrži ovaj kratki stih molitve.

Što se tiče božanskih imena kroz koja sagledasmo tačnost dogmata, posmatrač će naći da su ona u ovoj molitvi i vremenski po redu i redosledu postavljena, tako da ih mi izgovaramo po redu kako su se isprva i pojavila. Jer, Stari zavet pod imenom Gospod svuda propoveda Boga Slova, i pre i posle davanja Zakona, kao na primer: „Posla Gospod oganj od Gospoda“ (1. M. 19, 24), i „Reče Gospod Gospodu mojemu“ (Ps. 109, 1). Novi pak zavet, govoreći o ovaploćenju Njegovu, uvodi anđela koji mu određuje ime i govori Djevi: „Nadenućeš mu ime Isus“ (Lk. 1, 31), kako i bi nazvan, po rečima božanstvenoga Luke. Jer On, budući – kao Bog – Gospod svega, hteo je da Svojim domostrojem u telu ljudskom postane i Spasitelj naš – a to u prevodu znači ime Isus. A ime „Hristos“, koje znači oboženje primljene ljudske prirode, Sam On pre stradanja zabranjivaše učenicima da ikome govore dok po stradanju i vaskrsenju Petar smelo zbori: „Neka zna sav dom Izrailjev da je i Gospodom i Hristom Bog učinio ovoga Isusa“ (Dap. 2, 36). A Petar je s pravom tako zborio; jer, priroda naša, primljena Bogom Logosom, odmah je bila pomazana primivšim je Božanstvom, a postala je što i Onaj Koji je pomaza, odnosno postala je ravnobožna, sabožna Bogu, tek nakon što se Isus moj proslavio stradanjem i iz mrtvih vaskrsao. Znači, tek tada je došlo vreme da se pojavi oslovljavanje imenom „Hristos“ kada On ne samo što se javi, čineći nam dobro što nas u početku sazda i potom satrvene ponovo sazda i spase, već i prirodu našu na nebesa uzvede, sa Sobom je saproslavi i sedenja naporedo sa Ocem Bogom udostoji. Tek tada počeše i kao Sina Božjeg i Boga da Ga objavljuju apostoli, koji ranije, na početku svoje propovedi, poštovahu Njegovu zabranu i retko Ga tako nazivahu, dok kasnije, međutim, sjajno Ga sa krovova propovedahu, kako im i On sam, Spasitelj, bejaše prorekao. – Prema tome, božanstvene reči ove molitve poređane su po redosledu i shodno postupnom vremenskom pokazivanju vere, tako da se odasvud i iz svega u ovoj molitvi jasno i očevidno ispoljava bogomudrost onih koji je sastaviše i nama predadoše: iz njene vernosti apostolskim ispovedanjima i predanjima, kao i iz činjenice da ona projavljuje naše blagočestive dogmate i da nas potseća na vremena u koje nas Bog na razne načine obasu dobrima Svoje božanske ikonomije, vodeći nas pomoću odgovarajućih reči ka bogopoštovanju.

Mi, eto, koliko mogosmo rekosmo o ovoj molitvi kao da uzbrasmo cveća sa kojega lepog i velikog drveta, a plod koji je skriven u njenim rečima neka sabiraju drugi – neka ga sabiraju oni kojima je to omogućila dugotrajna vežba i podvig, koji postaše kadri da pređu duhovnu granicu i Bogu se približiše.

Jevanđelski neimar, br. 1, januar-mart 1989., str. 8.-11.