”Заједно на путу према Богу”

”Хришћани искуство суживота стичу најпре у Цркви, која је простор савршеног јединства људи и Бога. То јединство, које је нама увек архетип и узор, треба да пресликавамо и на свако друштво у ком живимо”, рекао је ђакон Петар Козакијевић на међурелигијском округлом столу. 

У организацији Хрватског културног друштва ”Напредак”, 28. октобра у Загребу одржан је екуменски и међурелигијски округли сто ”Заједно на путу према Богу. О вјери, толеранцији и суживоту”. На скупу су представници различитих цркава и вјерских заједница говорили о међусобној сарадњи и суживоту, али и размјењивали гледишта о проблемима са којима се хрватско друштво и човјечанство суочавају.

На округлом столу су учествовали шеф Катедре фундаменталне теологије на Католичком богословском факултету Свеучилишта у Загребу доцент др Томислав Ковач, вјероучитељица Исламског центра у Загребу Ламија Алили, чланица монашке заједнице Исусових малих сестара Весна Зовкић, ђакон Српске Православне Цркве у Загребу Петар Козакијевић и главни рабин у Републици Хрватској Луциано Моше Прелевић. Округли сто је водила уредница религијског програма Хрватског радија Блаженка Јанчић.

Вјероучитељица Ламија Алили је истакла да је заједничко за све монотеистичке религије схватање да толеранција и суживот немају алтернативу. ”Мултикултуралност је добра, позитивна и отрежњујућа. Њом нам Бог поручује да постоје различити народи у свијету и да је љепота управо у различитости”, рекла је.

Говорила је о свом искуству живота у мултиетничкој средини – у Фочи, у којој се у то вријеме није правила разлика међу људима по вјери, тј. националности. Одрастала је у увјерењу да су сви људи једнаки, што је условило њене касније свјетоназоре и ставове у животу. Истакла је важност кућног васпитања, тако и формалног образовања.

Исусова мала сестра Весна Зовкић, која је дуги низ година живела и радила у арапском свијету и помагала избеглицама, говорила је о свом искуству по ком је мјесто сусрета с Богом најобичнија свакодневица. Према њеним ријечима, ”Бога можемо наћи у сваком људском бићу”.

Говорећи о пандемији вируса и глобалној кризи која је наступила, сестра Весна је истакла да то види као прилику да се ”сви, као друштво које је склоно пропитивању прошлости и копању по старим ранама, окренемо садашњости и видимо како да се носимо са овом ситуацијом, ослањајући се на Бога, али рачунајући истовремено и на човјека”.

Ђакон Петар Козакијевић је рекао да у хрватском друштву има дијалога и толеранције, али не онолико колико би требало. ”Свака религија треба да буде интензивно и искрено укључена у дијалог, јер свака има за циљ пут ка истини. До негативних појава долази онда када веру доживљавамо као идеологију, као систем убеђења, а не као живи однос са Богом и светом око себе. Одговорност за свет у ком живимо сносе и хришћани, онда када свесно или несвесно доприносе поделама и лошим појавама у друштву”.

”Императив хришћанског живота је љубав, појам много дубљи и свеобухватнији од појма толеранције. Љубав није психолошко осећање, већ стање читавог бића човека. Њом човек задобија мир у себи, а тај се мир онда пресликава и на друштво чији је део. Насупрот томе стоји мржња, која је такође стање човековог бића. Она најпре изнутра разара биће онога који мрзи, а онда се преноси и разара свет који га окружује”.

Нагласио је да хришћани искуство суживота стичу најприје у Цркви, која је простор савршеног јединства људи и Бога. ”То јединство, које је нама увек архетип и узор, треба да пресликавамо и на свако друштво у ком живимо. У сваком човеку треба видети не само створење Божије, већ брата или сестру. Ако Бог не прави разлику међу нама, ко смо ми да то радимо”, упитао је ђакон Петар.

Рабин Луцијано Моше Прелевић рекао је да у наше вријеме проблем не изазивају толико религије, колико оно што људи учитавају религијама: ”Све је мање вјерника. Религије су све мање релевантне људима у Европи. Проблеми настају када људи своје свјетоназоре насилно угуравају у религије”.

Доцент Томислав Ковач посебно се осврнуо на документ Другог ватиканског сабора Nostra aetate, декларацију која говори о односу Католичке Цркве према нехришћанским религијама.У том тексту ставља се нагласак на оно што је људима заједничко, на то да сви људи имају крајњи циљ у Богу. ”По први пут се признаје да све религије садрже у себи искре божанске истине, због чега се требају поштовати”.

Ковач је читао важне одломке из декларације и тумачио их. Према њему, херменеутички кључ у ком треба разумети тај документ лежи у чињеници да је ”у вријеме њеног објављивања прошло тек 20 година од Другог свјетског рата. Била су жива и свјежа сјећања на Холокауст”. Према њему, Католичка Црква је осјећала потребу дати свој одговор и оградити се од искључивости.

Фото: ИКА / Хрвоје Јосип Бишћан