По благослову Његовог Преосвештенства Епископа др Кирила, администратора епархије Загребачко-љубљанске, а поводом Престоне Славе бившег историјског манастира и епархије марчанске у мјесту Стара Марча, част ми је била служити у капели која се налази на мјесту тог манастира.
Колико нам је познато из архивске грађе и доступне литературе, манастир Марчу посвећен светом Архангелу Гаврилу подигао је митрополит Гаврило Аврамовић 1578. године.
Наиме, митрополит дабробосански Гаврило, пећки егзарх далматински, морао је пред најездом и зулумом Османлија пребјећи у Хабзбуршку царевину. Са њим је избјегло и седамдесет калуђера из манастира Рмња (Кашић).
Настанили су се у ове, тада пусте, крајеве гдjе је већ било српских граничара које су прихватиле хабзбуршке власти ради одбране царске границе.
Дакле на простору Старе Марче настао је и манастир. Импозантан грађевински, од великог културно националног значаја, као тада најсјеверније уточиште и православно вјерско просвјетно и национално сједиште. Потврђено Царским повељама, манастир је у то вријеме посједовао: „170 јутара шуме, седам јутара ораница, 100 јутара ливаде, 150 јутара винограда. На оближњем брдашцу било је и монашко гробље са капелом. У непосредној близини је и манастирски извор, а сто метара ниже прилично велика два рибњака. Све се то још данас може распознати, али чије је власништво не знамо.
Укратко, убрзо послије погубљења грофова Зринских и Франкопана, манастир и епархија долазе под притисак да склопе унију с Римокатоличком црквом. Долазило је и до крвавих обрачуна. Манастир је био препуштен гркокатолицима, али га коначно православни враћају. Међутим наредба је била да се манастир поновно врати гркокатолицима, што се није десило. Напокон, 28.(17.) јуна 1739. године манастир Марча је потпуно спаљен и срушен, те је након покушаја обнове на крају предан римокатолицима, који су га након неког времена напустили. Калуђери су вредне сасуде и документа пренели у манастир Лепавину.
Године 1672., марчански су калуђери оковани одвезени у Крижевце, а са њима и неколико монаха Лепавинских, те још и Гомирских (седам) калуђера са игуманом. Сви су оковани на галијама и убијени на Малти у заливу Пунта Кришто.
Манастир Марча остаје вјековно згариште, а околни православни српски народ који се одупро унији не препушта то освештано мјесто забораву.
Вијековима је долазио наш народ и на рушевинама и остацима манастира на дан светог Архангела Гаврила и сада са лепавинским монасима служио свету Литургију и помињао своје живе и мртве претке, а посебно своје свете епископе и пострадале калуђере.
Године 1925., Српска Православна Црква, Епархија пакрачка, уз помоћ остатка вјерног народа, на мјесту некадашњег олтара велике цркве зида малу капелу димензија два са три метра, која још и данас постоји. То је једини спомен на некадашњи манастир. Данас о овој спомен капели брине јереј Драган Топић, парох у Нарти.
На само сто метара од наше, у новије вријеме подигнути су и гркокатоличка капела и објекат.
Поред саме наше археологије и спомен капеле урађен је нови пут за брежуљак некадашњег манастирског гробља.
На извору је донедавно била камена плоча са ћирилићним натписом, сада је бетонска широка цијев, без видљивог натписа. Вода тече према језерцу које се још увијек зове Рибњак.
Испред капеле светог Арханђела израђена је невелика надстрешница у правцу сјевер-југ, величине три са пет метара, удаљена од западних врата капелице отприлике седам метара.
На црквеној ливади засађено је стотињак шљива које су старе десетак година.
Као што је вјековна пракса, отац Драган припремио је све потребно за црквену славу која се обиљежава сваке године у недјељу најближу датуму светог Архангела. Организовао је оно мало православног народа, одредио кума славе за годину дана, а садашњи кумови су припремили предивну трпезу љубави у наведеним условима, спремили славско жито и необично лијеп славски колач. Све по обичају за крсну славу припремила је госпођа Љиља са својим супругом.
Према подацима др. Душана Кашића, цијели тај крај је у 17. вјеку био православан те је давао грофовима Зринским и Франкопанским до 700 граничара.
У околним селима још има шест православних српских цркава, али народа нема.
Света литургија почела је у 10 сати, а служили смо је са оцем Драганом Топићем и ђаконом Петром Козакијевићем.
За пјевницом је био јереј Љубиша Миодраговић, донедавни парох, иначе доброг слуха и гласа. Нас као поклоника из Загреба било је око четрдесетак са локалним народом и мноштвом дјеце, те је литургијско сабрање чинило око 60 душа. Било је необично топло време.
Наш литургијски скуп био је у молитвеном осјећају. Много се народа причестило. Оно што је код нашег народа живо општење је окретање славског колача, и ту заједница некако живне, постане активна и молитвено слободна, то је неки наш српски спецификум.
Подјела нафоре, колача и славског жита као да зближи све, и дјецу и одрасле, што у другим црквама није случај.
Говорио сам о светим Архангелима и њиховој светој улози у домостроју спасења, али сам говорио и о историјату овог светог мјеста и његовој улози у спасењу православне вјере, те о нашем националном поносу и витештву које је овдје завршило мучеништвом. То јест о свједочанству праве вјере и Господа нашега Исуса Христа, и чекању васкрсења мртвих.
У необичним условима и необичној љетној жеги, локална црква је предивно и отмено организовала агапе над костима мученика и то смо сви осјетили, посебно гости из Русије, и браћа и сестре римокатолици који су се окупили да са нама прославе спомен бестелесних сила и увеличају празник.
Молитвени скуп разишао се у поподневним часовима духовно укрепљен Христовом љубављу.