Velikoposno bogosluženje – „radosna tuga“

Tokom Svete i velike Četrdesetnice, donosimo odlomke iz knjige ”Veliki post” protojereja Aleksandra Šmemana.

Za mnoge, a možda i za većinu pravoslavnih hrišćana, Post se sastoji u jednom ograničenom broju formalnih, pretežno negativnih, pravila i propisa: u uzdržavanju od izvesne hrane, igranki, i, možda, bioskopa. U takvom je stepenu naše otuđenje od stvarnog duha Crkve da nam je gotovo nemoguće da razumemo da postoji i „nešto drugo“ u postu – nešto bez čega svi ovi propisi veoma mnogo gube od svog smisla. Ovo „nešto drugo“, može da bude najbolje opisano kao „atmosfera“, „klima“ u koju čovek ulazi, a to je pre svega, stanje uma, duše i duha koji sedam nedelja prožima naš celokupan život. Još jednom da podvučemo da svrha posta nije u tome da nas prinudi na nekakve formalne obaveze, već da „omekša“ naše srce tako da bi se otvorilo za stvarnost duha, da bismo doživeli skrivenu „glad i žeđ“ za zajedničarstvom sa Bogom.

Do ove posne „atmosfere“, ovog jedinstvenog „stanja duha“ dolazi se prvenstveno preko bogosluženja, preko različitih liturgičkih promena koje se za vreme posta uvode u liturgički život. Odvojeno posmatrane, ove promene bi mogle izgledati kao formalno nakalemljene; ali shvaćene kao celina, one nam otkrivaju i saopštavaju duh Posta, one čine da vidimo, osetimo i doživimo onu radosnu tugu koja predstavlja pravu poruku i pravi dar posta. Moglo bi se, bez preterivanja, reći da su oci duhovnosti i sveti pisci, koji su sastavljali stihire Posnog trioda, koji su malo po malo organizovali opštu strukturu posnih službi, koji su ukrasili Liturgiju Pređeosvećenih darova sa posebnom lepotom koja joj je svojstvena, imali jedinstveno razumevanje ljudske duše. Oni su, zaista, poznavali veštinu pokajanja, i svake godine za vreme Posta, njihova je zasluga da je ova veština pristupačna svakome ko ima uši da sluša i oči da gleda.

Rekao sam da je opšti utisak ona „radosna tuga“, i siguran sam da će čak i onaj koji raspolaže ograničenim poznavanjem bogosluženja, a ulazi u crkvu za vreme posne službe, skoro odmah prepoznati šta se mislilo sa ovim donekle protivrečnim izrazima. S jedne strane, nekakva tiha tuga prožima službu: odežde su tamne, službe su duže nego obično i monotonije, u njima skoro da nema pokreta. Čitanja i pjenija se smenjuju i izgleda kao da se ništa ne „dešava“. U određenim intervalima sveštenik izlazi iz oltara i čita uvek istu kratku molitvu, a svi vernici svaku prozbu molitve propraćuju metanisanjem. Tako, dugo vremena ostajemo u monotoniji – u ovoj tihoj tuzi.

Zatim počinjemo da shvatamo da je ova dužina i monotonija potrebna ako želimo da doživimo da se ova tajanstvena i u početku neprimetna „radnja službe“ odrazi u nama. Malo po malo počinjemo da razumevamo, ili bolje rečeno, da osećamo, da je ova tuga zaista „radosna“, da će u nama doći do tajanstvenog preobražaja. Čini nam se kao da stižemo u neko mesto do koga ne dopire buka i galama života ulice, onoga što nam svakodnevno ispunjava dane i noći, mesta na koje sve to ne utiče. Sve to što nam je izgledalo bezgranično važno jer je ispunjavalo naš um, stanje straha, koje je postalo našom drugom prirodom, nestaje, i mi počinjemo da se osećamo slobodni, radosni i srećni. Nije to bučna i površna sreća, koja dolazi i odlazi dvadeset puta na dan, sreća krhka i prolazna. To je duboka sreća koja ne potiče od jednog jedinog i posebnog spoljašnjeg razloga, već iz dubine duše. Po rečima Dostojevskog to je sreća koja dodiruje „drugi svet“ – i onaj koga je ona dodirnula osenjen je svetlošću, mirom i radošću i neizrecivim pouzdanjem. Onda razumevamo zašto su službe bile tako dugačke i naizgled monotone. Shvatimo da je bez prethodnog „umiranja“, bez uspostavljanja u sebi mere unutarnje postojanosti, gotovo nemoguće da pređemo iz stanja duha, sazdanog iz buke, jurnjave i brige, u ovo novo stanje. I baš zbog toga oni koji misle o crkvenim službama samo u terminima „obaveza“, koji se uvek raspituju o neophodnom minimumu (…koliko puta treba da posećujemo crkvu? koliko često treba da se molimo?“), nikada ne mogu da razumeju pravu prirodu bogosluženja, koje nas odvodi u drugačiji svet – svet Božije prisutnosti – vodi nas tamo kuda nas naša ogrehovljena priroda ne može prirodno da dovede.

Tako, dok doživljavamo ovo tajanstveno oslobođenje, dok postajemo „mirni i radosni u srcu“, monotonija i tuga službe dobijaju novo značenje, bivaju preobraženi. Nekakva unutarnja lepota ih osvetljava kao rani zrak sunca, koji, dok je još uvek tamno u dolini, počinje da osvetljava vrhove planine. Ova svetlost i tajna radost dolazi od dugih Aliluja, od potpune „skladnosti“ posnog bogosluženja. Što je u početku izgledalo kao monotonija, sada se otkriva kao mir; što je zvučalo kao tuga, sada se doživljava kao početni pokret duše, koja ponovo doseže do izgubljenih visina. Evo šta svako jutro objavljuje prvi stih posnog Aliluja: „Moja duša Te traži noću, o Bože, pre zore, jer je Tvoj sud svetlosti na zemlji!“

„Tužna radost“: tuga moga izgnanstva, propusta i promašaja, koje sam učinio u životu; radost Božije prisutnosti i opraštanja, veselje ponovo zadobijene želje za Bogom, mir ponovo pronađenog doma – takva je „atmosfera“ posnog bogosluženja. Takav je prvi i opšti utisak koji oseća moja duša.

Aleksandar Šmeman