Преподобни мученик Евстратије Печерски, понедјељак, 10. април
10/04/2023
Свети Марко Исповедник, епископ Аретусијски у Сирији, уторак, 11. април
11/04/2023

Учешће у Божанској слави је истинска одредница творевине

Сомбреро галаксија: Хабл телескоп

Иако у сваком делићу свемира влада разноликост, његово уређење као целине представља једну тајанствену хармонију, једну задивљујуће искомпоновану химну неизрецивој слави свемоћног Бога

 

Свет је простор у којем се показује сила Божја и у којем се остварује Његово откривење. Кроз стварање Бог остварује свет и сам улази у њега. Наравно, у Божанству не постоје простор и време, али пошто Бог својом свемоћи проузрукује рађање простора и времена, Он улази у њих и бива сазнат, док изван њих остаје несазнатљив. На овај начин свет постаје средство Божјег пројављивања, средство поучавања и богопознања[i]: у њему се „показује Бог ћутањем проповедан”[ii]. Тако је оправдано становиште да се истински смисао света налази изван њега самог, у томе што производи слике пуне духовних значења. За кога? За та иста бића, а посебно за човека, кога и помаже у поимању сопствене и Божије егзистенције. Зато се, дакле, свет може схватити као позорница на којој се открива и делује Божанска енергија, као поље сусрета личности: Бога са човеком, човека са ближњим, човека са самим собом.

Ипак, свет jе нешто више од једног поља, пошто други члан овог сусрета, човек, и сам припада свету. Свет, несавршен под призмом вечности и савршен под призмом творевине, има вредности и смисла, с том разликом што се његова вредност не налази искључиво у њему самом и што се његов циљ не испуњава у њему самом. Он је једна релативно независна стварност која себе довршава спајањем са божанском стварношћу, а повезујућа карика је човек. Циљ стварања се не довршава произвођењем створења, које jе као такво без разлога, те дакле и без циља. Циљ стварања је осигурање заједнице добара. Пошто се његов узрок налази у божанском еросу који као општа Божија енергија покреће ка његовом испољавању, онда стварање не може имати други циљ до предавања доброте створењима.

Створења ће одбећи из подручја времена и простора и достићи у вечност

У природу бића је заложена божанска умешност и дах који њима управља својим енергијама[iii]. Енергија која се испољила у творевини није само стваралачка него и промислитељска, и она наставља дело стварања. Ова енергиjа се изражава присуством „логоса“. Бића и предмети бивају узведени у постојање логосом који постоји у њима и који их чини причасницима Божијим. Раздвојена од логоса они постају не-бића, враћају се у ништа. Зато се у природи примећује разлика између логоса и поjава, као што се код човека примећује разлика између умности и осећања[iv].

Присуство логоса – или још више Божанског Логоса – у свету обезбеђује свету неуздрмано јединство. Иако у сваком делићу свемира влада разноликост, његово уређење као целине представља једну тајанствену хармонију, једну задивљујуће искомпоновану химну неизрецивој слави свемоћног Бога[v].

Свет је једна релативно независна стварност која себе довршава спајањем са божанском стварношћу

Небеска и земаљска бића узносе Богу јединствено славословље, повезана међу собом човеком који jе причасник обеју. Циљ стварања се у извесном смислу враћа Богу. Стварање бића смера на то да ова прихвате откривење Божије и да се насладе његовим добрима, али и да прославе Бога.

И поред свог пада свет се налази на путу ка усавршењу. Присуство Божанске енергије у свету допушта нам да очекујемо једно обновљено стварање, једну нову творевину, да сходно Божијем обећању очекујемо „нова небеса и нову земљу“[vi]. Творевина је на неки начин заиста постепена, једно непрестано бивање које иде ка довршењу (савршенству). У једном тренутку, после обнове свега, сва ће створења добити своју највишу вредност, уколико нису одабрала своје поништење: несловесна ћe се преобразити, а словесна продуховити. Одбећи ће из подручја времена и простора, да би достигла у вечност. И тако ће творевина стићи на своју истинску одредницу која je учешће у нествореној Божанској слави.

 

[i] Василије Велики, Омилије на шестоднев 1, 6. PG 29, 1693 C.

[ii] Григорије Богослов, Слово 6, 14. PG 35, 740 C.

[iii] Григорије Ниски, О стварању човека 1. PG 44, 128.

[iv] Максим Исповедник, О недоумицама, PG 91, 1080 АВ.

[v] Григорије Ниски, Тумачење наслова Псалама 4, РG 44, 441

[vi] 2. Петрова 3, 13

Панајотис Христу, Тајна Бога, Београд 1999, 86-88