Učešće u Božanskoj slavi je istinska odrednica tvorevine

Iako u svakom deliću svemira vlada raznolikost, njegovo uređenje kao celine predstavlja jednu tajanstvenu harmoniju, jednu zadivljujuće iskomponovanu himnu neizrecivoj slavi svemoćnog Boga

Svet je prostor u kojem se pokazuje sila Božja i u kojem se ostvaruje Njegovo otkrivenje. Kroz stvaranje Bog ostvaruje svet i sam ulazi u njega. Naravno, u Božanstvu ne postoje prostor i vreme, ali pošto Bog svojom svemoći prouzrukuje rađanje prostora i vremena, On ulazi u njih i biva saznat, dok izvan njih ostaje nesaznatljiv. Na ovaj način svet postaje sredstvo Božjeg projavljivanja, sredstvo poučavanja i bogopoznanja[i]: u njemu se „pokazuje Bog ćutanjem propovedan”[ii]. Tako je opravdano stanovište da se istinski smisao sveta nalazi izvan njega samog, u tome što proizvodi slike pune duhovnih značenja. Za koga? Za ta ista bića, a posebno za čoveka, koga i pomaže u poimanju sopstvene i Božije egzistencije. Zato se, dakle, svet može shvatiti kao pozornica na kojoj se otkriva i deluje Božanska energija, kao polje susreta ličnosti: Boga sa čovekom, čoveka sa bližnjim, čoveka sa samim sobom.

Ipak, svet je nešto više od jednog polja, pošto drugi član ovog susreta, čovek, i sam pripada svetu. Svet, nesavršen pod prizmom večnosti i savršen pod prizmom tvorevine, ima vrednosti i smisla, s tom razlikom što se njegova vrednost ne nalazi isključivo u njemu samom i što se njegov cilj ne ispunjava u njemu samom. On je jedna relativno nezavisna stvarnost koja sebe dovršava spajanjem sa božanskom stvarnošću, a povezujuća karika je čovek. Cilj stvaranja se ne dovršava proizvođenjem stvorenja, koje je kao takvo bez razloga, te dakle i bez cilja. Cilj stvaranja je osiguranje zajednice dobara. Pošto se njegov uzrok nalazi u božanskom erosu koji kao opšta Božija energija pokreće ka njegovom ispoljavanju, onda stvaranje ne može imati drugi cilj do predavanja dobrote stvorenjima.

Stvorenja će odbeći iz područja vremena i prostora i dostići u večnost

U prirodu bića je založena božanska umešnost i dah koji njima upravlja svojim energijama[iii]. Energija koja se ispoljila u tvorevini nije samo stvaralačka nego i promisliteljska, i ona nastavlja delo stvaranja. Ova energija se izražava prisustvom „logosa“. Bića i predmeti bivaju uzvedeni u postojanje logosom koji postoji u njima i koji ih čini pričasnicima Božijim. Razdvojena od logosa oni postaju ne-bića, vraćaju se u ništa. Zato se u prirodi primećuje razlika između logosa i pojava, kao što se kod čoveka primećuje razlika između umnosti i osećanja[iv].

Prisustvo logosa – ili još više Božanskog Logosa – u svetu obezbeđuje svetu neuzdrmano jedinstvo. Iako u svakom deliću svemira vlada raznolikost, njegovo uređenje kao celine predstavlja jednu tajanstvenu harmoniju, jednu zadivljujuće iskomponovanu himnu neizrecivoj slavi svemoćnog Boga[v].

Svet je jedna relativno nezavisna stvarnost koja sebe dovršava spajanjem sa božanskom stvarnošću

Nebeska i zemaljska bića uznose Bogu jedinstveno slavoslovlje, povezana među sobom čovekom koji je pričasnik obeju. Cilj stvaranja se u izvesnom smislu vraća Bogu. Stvaranje bića smera na to da ova prihvate otkrivenje Božije i da se naslade njegovim dobrima, ali i da proslave Boga.

I pored svog pada svet se nalazi na putu ka usavršenju. Prisustvo Božanske energije u svetu dopušta nam da očekujemo jedno obnovljeno stvaranje, jednu novu tvorevinu, da shodno Božijem obećanju očekujemo „nova nebesa i novu zemlju“[vi]. Tvorevina je na neki način zaista postepena, jedno neprestano bivanje koje ide ka dovršenju (savršenstvu). U jednom trenutku, posle obnove svega, sva će stvorenja dobiti svoju najvišu vrednost, ukoliko nisu odabrala svoje poništenje: neslovesna će se preobraziti, a slovesna produhoviti. Odbeći će iz područja vremena i prostora, da bi dostigla u večnost. I tako će tvorevina stići na svoju istinsku odrednicu koja je učešće u nestvorenoj Božanskoj slavi.

[i] Vasilije Veliki, Omilije na šestodnev 1, 6. PG 29, 1693 C.

[ii] Grigorije Bogoslov, Slovo 6, 14. PG 35, 740 C.

[iii] Grigorije Niski, O stvaranju čoveka 1. PG 44, 128.

[iv] Maksim Ispovednik, O nedoumicama, PG 91, 1080 AV.

[v] Grigorije Niski, Tumačenje naslova Psalama 4, RG 44, 441

[vi] 2. Petrova 3, 13

Panajotis Hristu, Tajna Boga, Beograd 1999, 86-88