U gostima kod Svetog Sergija Radonješkog

Putovanje iz Beograda za Moskvu bilo je povodom održavanja Global Digital Foruma 2026, koji je ove godine trajao od 8. do 10. oktobra. Povodom ove manifestacije stigli smo dan ranije u Moskvu. To nam je bio jedini slobodni dan i zato smo ga iskoristili da posetimo grad Sergijev Posad i veličanstvenu Trojice-Sergijevu lavru, u kojoj se nalaze svete mošti Svetog Sergija Radonješkog. Čim smo se smestili u hotelsku sobu, malo smo se osvežili nakon noćnog avionskog leta iz Beograda za Moskvu i krenuli ka Sergijevom Posadu. Sergijev Posad se nalazi na oko 75 km od centra Moskve. To nije daleko za brze ruske vozove. Veći problem je bio kako doći do železničke stanice sa koje idu vozovi za Sergijev Posad. Imali smo mogućnost da do železničke stanice stignemo metroom. Moskovski metro je dosta komplikovan, jedan od najkomplikovanijih u kojima sam bio. Kada smo sišli u metro, zamolio sam jednog momka da mi pomogne oko kupovine karte u automatu. On se zvao Vlado i odmah se ponudio da nam pomogne oko pronalaska pravih metro linija i dolaska upravo do one železničke stanice sa koje polaze vozovi za Sergijev Posad. Počastio nas je metro kartama i rekao je da mu je drago što nam je pomogao.

Kada smo stigli u Sergijev Posad, tamo smo tražili taksi kako bismo došli do Trojice-Sergijeve manastirske lavre. Za taksi je bilo potrebno da instaliram Jandeks mobilnu aplikaciju. Kada je video da se ne snalazimo baš sa taksi aplikacijom, jedan taksista se ponudio da nas odveze do manastirske lavre. Kada smo stigli, ni on nije hteo da nam naplati vožnju. Lidija i ja smo se čudili kako je moguće da nam se tako lako otvorio put do ovog manastira. Svaka prepreka na koju smo naišli bila je odmah uklonjena. Razmišljao sam o tome da nas je na jedan poseban, neobjašnjiv način svetitelj pozvao da posetimo njegovu lavru i da se poklonimo njegovim svetim moštima.

Ubrzo smo stigli u Trojice-Sergijevu lavru, koja je najznačajniji duhovni centar u Rusiji i najveći muški manastir Ruske pravoslavne crkve. Ovaj manastir osnovao je Sveti Sergije Radonješki 1337. godine. Tada je na ovom mestu bila samo jedna mala drvena crkvica, a danas je ovo manastirski grad, dok se širi zaštićeni arhitektonski kompleks prostire na 22,75 hektara i obuhvata i istorijske građevine izvan manastirskih zidina. Zidine koje opasuju manastirsku lavru dugačke su 1.120 metara. Tokom sedam vekova nastao je kompleks koji danas ima više od 50 građevina, među kojima su saborni hramovi, crkve, zvonik, monaški konaci, trpezarije, kule i druge građevine. Stigli smo kasno popodne u lavru. Bili smo začuđeni što je i u večernjim satima bilo toliko mnogo ljudi. Bilo je na stotine vernika i u svakom od hramova bilo je bogosluženje. Bilo mi je čudno jer znam da se bdenja održavaju uoči nedelje i uoči velikog praznika. Pogledao sam zatim u mobilnu aplikaciju “Pravoslavni kalendar” i video da se sutradan proslavlja Sveti Sergije Radonješki. Ovo sam shvatio kao veliko Božje čudo da smo Lidija i ja čak iz Beograda došli uoči praznika ovog velikog svetitelja, i to još tačno na bdenje.

Bili smo posebno blagosloveni i bilo je nesumnjivo da nas je upravo Sveti Sergije pozvao da dođemo u Rusiju, posetimo Moskvu i njegovu lavru upravo uoči njegovog praznika. Tokom bogosluženja pitao sam jednog vernika da li je ovde Njegova svetost patrijarh moskovski i sve Rusije Kiril. On mi je odgovorio da jeste, ali u drugom hramu u kojem se nalaze mošti velikog svetitelja. Krenuli smo dalje i na ulazu u taj hram videli smo kako u redu čekaju stotine vernika da uđu na poklonjenje. Noć je već pala i bližilo se vreme kada smo morali da krenemo vozom za Moskvu, jer je poslednji voz uskoro polazio iz Sergijevog Posada. Tada sam odlučio da pitam čoveka u obezbeđenju da nas pusti preko reda kako bismo stigli na poslednji voz. Najpre mi je pomogao da saznam kada polaze vozovi iz Sergijevog Posada. Kada je postalo jasno da uskoro polazi poslednji voz, čovek iz obezbeđenja i njegove kolege, čuvši da dolazimo iz Srbije, bili su veoma ljubazni prema nama i pustili su nas preko reda. Zahvaljujući tome, Lidija i ja smo stigli da celivamo svete mošti ovog velikog svetitelja i to upravo tokom pretprazničkog bogosluženja. Kada smo nakon celivanja moštiju izašli iz hrama, ispunilo me je posebno umiljenje i suze su mi same, na neobjašnjiv način, pošle na oči. Nisam mogao da ih zadržim. Bilo je jasno da ovakvi trenuci nikako nisu mogli biti isplanirani. Sve što smo doživeli, od samog dolaska u Moskvu baš na dan uoči praznika, preko puta do Lavre tokom kojeg su nam ljudi pomagali kada god bismo naišli na neku prepreku, pa sve do mogućnosti da celivamo svete mošti, za nas je predstavljalo zaista veliku blagodat. Ne znam kako da zahvalim Svetom Sergiju što nas je pozvao da mu dođemo u goste upravo uoči njegovog praznika, a da to nismo ni znali.

Pred polazak na voz, u manastirskoj trpezariji počastili smo se toplom večerom i zatim krenuli za Moskvu. U vozu smo seli na sedišta, a iza Lidije je sedeo jedan mladi čovek. Okrenuo sam se prema njemu da proverim da li je to zaista voz za Moskvu, i on mi je potvrdio da jeste. Sve vreme mi se blago osmehivao. A kada smo stigli u Moskvu i ustali sa sedišta, primetio sam da je taj čovek bio obučen u crnu svešteničku mantiju. Kada je ustao, poneo je i veliki buket cveća koji se tokom čitavog putovanja nalazio iza Lidijinog sedišta. U tome sam video još jedan znak da nas je blagoslov Svetog Sergija pratio sve do Moskve. A Lidija je, a da toga nije ni bila svesna, čitavo vreme putovala ispred velikog buketa cveća. Kao da joj je sam Sveti Sergije na rastanku darovao cveće.

Izvor: Zapisi i reportaže, Nenad Badovinac