Treba da se bojimo neprijatelja koji se nalazi u nama samima

35. Za Hristovog borca, sve dok je u telu, nikada ne nedostaju slučajevi za zadobijanje venaca za ratovanje. Naprotiv, koliko se više venčava uspesima svojih pobeda, toliko mu predstoji silniji poredak borbe. Jer, na njega, pobedonosnog vojnika Hristovog, koji je pobedio i pokorio svoju plot, ustaje gomila protivnika, vojska neprijatelja, budući razdražena njegovim pobedama. To [se događa] da Hristov vojnik, raznežujući se pokojem mira, ne bi počeo da zaboravlja slavne borbe svoga ratovanja, te da, opustivši se od nerada, u osećanju bezbednosti od neprijatelja, ne bi izgubio gotovost i hrabrost da ispoljava pobedničko junaštvo koje je dostojno najviših nagrada. Prema tome, ukoliko ne slabimo, već uzrastamo u sili i hrabrosti, i želimo da postignemo najviše pobedničke trijumfe, treba u istom tom poretku da prohodimo borbe podvižništva: najpre da izvršimo ono zbog čega bismo zajedno sa apostolom mogli da kažemo: Tako se borim. ne kao onaj koji bije vetar; nego iznuravam telo svoje i savlađujem ga, a zatim, kada dobijemo taj boj, da stupimo i u onaj posle koga bismo opet sa apostolom mogli govoriti: Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju. Jer, sa njima mi nikako ns možemo stupiti u borbu ukoliko nismo odneli pobedu nad telom. Mi se nikada nećemo udostojiti da isprobamo borbu sa duhovima ukoliko jednako bivamo savlađivani u borbi sa ploti i poražavani u sukobljavanju sa stomakom. I tada će nas apostol pravedno prekoreti: Drugo vas iskušenje nije snašlo osim čovečijeg (1.Kor.10,13).

36. Monah koji želi da dostigne podvig unutrašnje borbe, prethodno treba sebi da odredi da, pre ustavom određenog i za sve zajedničkog časa potkrepljavanja hranom i izvan trpeze, nipošto ne uzima nešto od hrane ili pića, ma kakva ga prijatnost i sladost inače mamila. Takođe, i posle završetka trpeze neka se ne usudi na nešto slično, pa čak ni u najmanjoj meri. Isto tako, on treba da se drži vremena i mere sna koji su ustavom utvrđeni. I strasti te vrste treba da odsecamo sa istom revnošću sa kojom odsecamo bludnu strast. Jer, kako će ugasiti raspaljenost plotske želje onaj ko ne može da savlada izlišne želje stomaka? I kako će moći da pobedi tajne strasti, koje niču bez ikakvog svedoka, onaj ko ne može da ukroti vidljive i male strasti?

37. Mi treba da se bojimo neprijatelja koji se nalazi u nama samima, a ne spoljašnjeg protivnika. Jer, u nama se vodi neprestana unutrašnja borba. Ukoliko tu odnesemo pobedu, sve spoljašnje borbe će postati ništavne. Za Hristovog vojnika će sve postati mirno i sve će mu se pokoravati. Mi uopšte nećemo imati potrebu da se bojimo neprijatelja spolja ukoliko se ono što je unutra u nama, budući pobeđeno, pokorava duhu. Mi ne treba da verujemo da je nama, za postizanje savršenstva srca i čistote tela, dovoljan samo post koji se sastoji u uzdržanju od vidljivih jela. Ne, njemu treba pridodati još i post duše. Jer, i ona ima svoja štetna jela. Udebljavši se od njih, ona može da upadne u ponor sladostrašća i bez obilja telesne hrane. Njena hrana je osuđivanje, i to – vrlo prijatna hrana. Gnev je takođe njena hrana, premda ne tako laka, već povremeno štetna, čak i smrtonosna. Zavist je hrana duše, koja otrovno pozleđuje njene sokove i koja je neprestano muči žalošću zbog srećnih uspeha drugih. Sujeta je [takođe] njena hrana, koja je privremeno naslađuje prijatnim ukusom, a posle je čini pustom, obnaženom i lišenom svake vrline, ostavljajući je besplodnom i nesposobnom da donosi duhovne plodove: ona ne samo da je lišava nagrade za velike trudove, nego i privlači veliku kaznu. Svaka pohota i bluđenje nepostojanog srca jeste neka paša duše na svojevrsnom pasištu koje je hrani štetnim jelima, i koja je čine nepričesnom nebesnog hleba i tvrde hrane. Uzdržavajući se od svega toga u našem svetom pošćenju, srazmerno svojim silama, učinićemo svrsishodnim i dobroplodnim i držanje telesnog posta. Jer, naprezanje ploti koje je sjedinjeno sa skrušenošću duha predstavlja najprijatniju žrtvu Bogu: ono će u čistim i lepo ukrašenim skrivnicama srca izgraditi obitalište dostojno Njegove svetosti. Međutim, ako mi, posteći telesno, budemo uhvaćeni u mrežu najpogubnijih duševnih strasti, iznuravanje tela nam veće doneti nikakve koristi. Jer, tada ćemo ostati oskvrnjeni u našem dragocenijem delu, tj. ostati neispravni onim delom naše prirode koji u pravom smislu može da postane stanište Svetoga Duha. Jer, obitalište Boga i hram Duha Svetoga nije truležna plot, nego čisto srce. Prema tome, kada posti naš spoljašnji čovek, treba i unutrašnjeg uzdržavati od štetne hrane. Njega naročito treba da predstavljamo čistim Bogu da bismo se udostojili da u sebe primimo Hrista kao posetioca, kao što savetuje sveti apostol govoreći: Da se Hristos verom useli u srca vaša (Ef.3,16-17).

38. Treba birati hranu koja stišava i ne budi žar plotske pohote, koja se lako nabavlja i koja je saobrazna sa opštim običajem i upotrebom bratije. Stomakougađanje se projavljuje na tri načina: jedan podstiče da primamo hranu pre časa koji je ustavom utvrđen; drugi podstiče da se presićujemo i prepunjavamo stomak hranom, bez obzira na kvalitet; treći podstiče da se zadovoljavamo jedino najukusnijim i najprobirljivijim jelima. Stoga protiv stomakougađanja monah treba da drži trojako pravilo: prvo, da čeka ustavom utvrđeno vremena za razrešenje obeda: zatim, da ne popušta [želji] za presićavanjem; i treće, da se zadovoljava prostom i jeftinom hranom. I ono što u vezi sa hranom nije saobrazno sa opštim običajem i upotrebom, najdrevnije predanje otaca ne odobrava, budući da je oskvrnjeno sujetom, taštinom i hvalisavošću. Nikog od onih koji su se odlikovali darom znanja i rasuđivanja i od onih koje je blagodat Božija isturila napred kao najblistavija svetila za podražavanje mi nismo videli da su se uzdržavali od jedenja hleba, koji se smatra prostim i jeftinim. I obratno, mi nikada nismo videli da je neko od onih koji su upotrebljavali zelje, povrće i plodove sa drveta bio među najiskusnijim muževima, ili da se udostojio blagodati rasuđivanja i znanja.

39. Dela ljubavi treba pretpostavljati postu. Tome smo se naučili kod egipatskih otaca. Jer, kada smo mi, želeći da saznamo pravila ovih staraca, došli iz Sirije u Egipat, oni su nas primili sa neobično živom srdačnom toplinom. Ma kuda da smo prolazili, radi našeg uspokojenja se nisu ograničavali držanjem časa za primanje hrane koji je određen ustavom, kao što smo navikli da vidimo u palestinskim manastirima. Naprotiv, oni su uvek razrešavali upotrebu hrane pre naznačenog časa, izuzev sredom i petkom. Kada smo pitali zašto se kod njih tako slobodno zaobilazi pravilo svakodnevnog posta, jedan od staraca namje odgovorio: „Post je uvek sa mnom, a vas ne mogu imati svagda sa sobom. Osim toga, post predstavlja proizvoljnu [samovoljnu] žrtvu, premda i jeste veoma koristan i uvek potreban, a ispunjavanje dela ljubavi je neodložan zahtev zapovesti. Prema tome, primajući Hrista u vama, ja sam dužan da ga nahranim. A kada vas ispratim, ja ću radi Njega učinjeno snishođenje moći da nadoknadim strožijim postom. Jer, ne mogu svatovi postiti, dok je ženik sa njima. Nego će doći dani kad će se oteti ženik od njih, i onda će postiti u one dane“ (Lk.5,34-35).

40. Kao što govore sveti oci, krajnosti su podjednako štetne: i preterivanje u postu i presićavanje stomaka. Mi znamo neke koji nisu bili pobeđeni stomakougađanjem, ali su bili oboreni zbog prekomernog posta. Oni su upali u istu strast stomakougađanja zbog slabosti koja je proizašla od prekomernog posta.

Sveti Jovan Kasijan: Vidovi našeg odricanja od sveta (Dobrotoljublje)