Sveti Sava: Tvorite vjeru čistu i molitvu čestu

Niti koristi ispravnost života bez prave i prosvećene vjere u Boga, niti nas pravo ispovijedanje bez dobrih djela može izvesti pred Gospoda, nego treba imati oboje: da savršen bude čovjek Božji, a ne da zbog nedostatka jednoga hramlje život naš.

Donosimo čuvenu besjedu O pravoj vjeri, Svetog Save, prvog arhiepiskopa srpskog, izgovorenu u manastiru Žiča 1220. godine.

Braćo i prijatelji i oci i čeda bogozvanoga, priklonite bogoljubiva srca vaša da čujete božanske dogmate. I čuvši ove svete reči stavite ih, braćo, u srca vaša i u savesti duša [vaših] i pred oči uma [vašeg], i razumite ih.

Premilosrdni i čovekoljubivi Bog, imajući neizmernu milost prema rodu ljudskom, prikloni nebesa i siđe na zemlju, i Svojim božanskim domostrojem i dobrovoljnim podnošenjem mnogovrsnih stradanja božanskog tela [Svog], prosveti rod naš; i posla u sav svet Svete Apostole, rekavši im: „Idite i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“. Ali pošto oni sami do nas ne dođoše, to oci naši, čuvši u istini reči njihove, poverovaše im. I preblagi Bog, Koji ima beskrajnu milost i ne želi da pogine nijedan od nas, po istoj toj prvoj zapovesti i istim načinom po nauci i propovedi Svetih Apostola uzdiže mene na ovo svetiteljstvo hoteći da preko mene „ispuni nedostatke“ otaca naših; i Duhom Svojim Svetim zapovedi mi da vam objavim ovu reč svoju o vašem spasenju, koju vi čuvši sa ljubavlju je sačuvajte, da bismo i mi bili zajedničari reda svetih.

Stoga vas, braćo i čeda, ovo prvo molim da, položivši svu nadu svoju na Boga, držimo se pre svega prave vere njegove. Jer, kao što reče Apostol, „temelje drugoga niko ne može postaviti osim onoga kojega postavi“ Duh Sveti preko Svetih Apostola i bogonosnih Otaca, a to je – prava vera koja je na svetih sedam vaseljenskih sabora potvrđena i propovedana. I zato na ovom temelju svete vere treba nam zidati zlato i srebro i drago kamenje, to jest dobra dela. Jer niti koristi ispravnost života bez prave i prosvećene vere u Boga, niti nas pravo ispovedanje [vere] bez dobrih dela može izvesti pred Gospoda, nego treba imati oboje, da „savršen bude čovek Božji“, a ne da zbog nedostatka [jednoga] hramlje život naš. Jer, kao što reče Apostol: „Spasava vera, koja kroz ljubav dela“.

Duhovna nauka nije igra, niti riječi bezumlja misli ljudskih, nego je to propovijedana sveta vjera Božja

Verujemo, dakle, u Oca i Sina i Svetoga Duha, pevajući Trojicu Božansku, Uzrok i Sazdatelja svega prouzrokovanoga, vidljivoga i nevidljivoga. [Trojicu] Koja je jedne suštine, to jest prirode, i u tri Lica, to jest govorimo Ipostasi i Ličnosti, čime nećemo da podrazumevamo obličjem ili razlikom tri Boga ili tri prirode ili suštine, nego ispovedamo jednoga Boga i jednu prostu i bestelesnu prirodu i suštinu, a razlikom Lica različitost Ipostasi označavamo; klanjajući se [na taj način] Trojici u Jedinici i Jedinici u Trojici, Jedinici Triipostasnoj i Trojici Jednosuštnoj i jednomoćnoj i sabespočetnoj. Nju jedinu poznajemo večnopostojeću, bespočetnu, nestvorenu, besmrtnu, nepropadljivu, nestradalnu, svezadteljnu i [sve]držeću i [sve]promisliteljnu.

I jednoga od Trojice, ne Oca, ni Svetoga Duha, no od Boga Oca rođenoga Sina i Boga, Logosa, nadvremeno i od Njega Roditelja nerazdeljivo rođenoga, a ne stvorenoga, jednosuštnog Roditelju i uvekpostojećeg sa Njim; Koji je [Logos] dobrotom [Svojom] sve priveo iz nebića u biće, i Koji je u poslednje dane radi našega spasenja sišao sa nebesa i uselio se u utrobu Djeve i sjedinio Se s telom oduševljenim, i dušu razumnu i umnu suštinski primio od te iste Prečiste Djeve Marije Bogorodice. On, od Boga Oca jednosuštni Njemu Bog Logos, zbog premnogog čovekoljublja [Svog] izvoleo je, voljom Oca i Duha [Svetog], da spase Svoje stvorenje; sišavši iz Očevog naručja, odakle se nije odvojio, (i ušavši u utrobu Prečiste Djeve) i uzevši na sebe ne ranije začeto telo oduševljeno dušom razumnom i umom, proiziđe [iz Djeve] Bog ovaploćen, rodivši se neizrecivo i sačuvavši nepovređenim devstvo One koja je rodila; ne pretrpevši ni slivanje niti promenu, nego ostade ono što beše a postade ono što ne beše; uzevši na Sebe obličje sluge, istinski a ne priviđenjem upodobi se nama u svemu osim greha.

Svagda ljubiti pokajanje i ispovijedanje grjehova i plakanje nad njima, ispravljanje života svoga i mržnju na grijeh

Njega znamo kao savršenoga Boga i savršenoga Čoveka, ne drugoga i drugoga, nego jednoga i istoga pre ovaploćenja i po ovaploćenju, jednu složenu Ipostas; Njega jednog istog u dvema savršenim prirodama i svojstvima, i u dvema prirodnim voljama i dejstvima, oboma sjedinjenim po Ipostasi neizmenljivo. Ispovedamo Njega jednog istog voljom hotećeg i delajućeg božanska [dela] kao Bog, i Njega jednog istog voljom hotećeg i delajućeg čovečanska [dela] kao čovek. Jer On ne beše podložan prirodnim nuždama, nego se po volji [Svojoj] rodio, po volji gladneo, po volji žedneo, po volji bio umoran, po volji se bojao, po volji umro, istinski, a ne prividno, pretrpeo sva prirodna i besprekorna stradanja čovečanska.

I On, Bezgrešni, bi raspet i smrt okusi, i treći dan vaskrse telom ne videći truležnost, i ljudsku suštinu nepovređenu i neosmrćenu vaskrse, i uzvevši je na nebesa sede s desne strane Oca; i opet će doći da sudi živima i mrtvima; kao što se uznese telom Svojim, tako će doći i dati svakome po delu njegovom. Jer veli: „Vaskrsnuće mrtvi i ustaće koji su u grobovima, i oni koji činili dobro“ sa pravom verom „otići će u život večni, a koji su činili zlo — u vaskrsenje suda.“

Uz to, mi se klanjamo i poštujemo i celivamo svečesnu ikonu čovečanskog ovaploćenja Boga Logosa pomazanog Božanstvom i ostavšeg nepromenjeno, tako da onaj koji je pomazan verom smatra da vidi samoga Boga Koji se javio u telu i s ljudima poživeo. Klanjamo se i drvetu Časnoga krsta i svetim časnim sasudima i božanskim crkvama i svetim mestima. Klanjamo se i čast odajemo ikoni Presvete Bogorodice i ikonama svečesnih Božjih ugodnika, uzdižući oči duše (naše) ka prvoobraznom liku i um uznoseći na ono što je neshvatljivo.

Ovo je bogoljubivi (moji), dogmat pravoslavnih Otačkih predanja. Sledujući njima, i mi tako verujemo i tako ispovedamo, a sve jeretike i svaku jeres njihovu proklinjemo.

Bogu jedinome priljubljujte se i imenom Njegovim ne kunite se

Primamo svih sedam Vaseljenskih sabora: prvi, koji je bio u Nikeji, 318 Svetih Otaca; drugi, u Konstantinovom gradu, 150 Svetih Otaca; treći, raniji, u Efesu, 200 Svetih Otaca; četvrti u Halkidonu, 630 Svetih Otaca; peti, opet u Konstantinovom gradu, 164 Svetih Otaca; šesti, opet u Konstantinovom gradu gradu, 170 Svetih Otaca. I još onaj, malo kasnije bivši u Nikejskoj mitropoliji, sedmi Sabor 350 Svetih Otaca, protiv onih koji se odriču časnih ikona i ne izobražavaju ih i ne poklanjaju im se, bezbožno klevetajući hrišćane. A primamo i sve svete sabore koji su se Božjom blagodaću u razna vremena i mesta sabirali radi utvrđivanja pravoslavnog jevanđeoskog učenja, koje prima Saborna Crkva. A onih kojih se odrekoše ovi Sveti Oci, odričemo se i mi; i koje prokleše oni, proklinjemo i mi.

Jer mnogu jeres u razna vremena i razdoblja đavo izmisli, i mnogi kukolj zloverja kroz sluge njegove jeresenačelnike poseja u vaseljeni radi kvarenja i smućivanja prave vere, koje mi proklinjemo, i s njima one koji izmisliše zle dogmate, i gnušamo se svake nečastive jeresi.

Mi pak stremimo se većma ka svakoj pobožnosti kojoj nas uče bogomudre sluge Božje: Proroci, Apostoli i Svetitelji, kao što i sam Gospod Isus Hristos Sin Božiji reče, kada od Oca dođe na zemlju ovaplotivši se i rodi se po drugi put, od Prečiste Prisnodjeve, i dogmate domostroja Očevog i Svog izvrši divno, i zaista neizrecivo razape se na krstu, i treći dan vaskrse, i po vaskrsenju Svome ostade ovde na zemlji četrdeset dana; i kada htede uzići na nebo ka Ocu [Svome], zapovedi učenicima Svojim Apostolima govoreći: “ Idite i naučite sve krajeve krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da sve drže što sam vam zapovedio“. I opet: „Propovedajte Jevanđelje svakom stvorenju; ko poveruje i krsti se, spašće se; a ko ne veruje, osudiće se“. Ovo je dakle prava vera: krstiti se u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.

I tako, mi koji smo hrišćani obećali smo moliti se Bogu svome svagda, držeći zapovesti Njegove i uvek tvoreći volju Njegovu. Jer je „vera bez dela mrtva“, po reči Jakovljevoj. No, braćo i čeda moja ljubljena, kao što i napred rekoh, oboje [treba] da sa strahom i trepetom držimo [i čuvamo]. Držite (stoga) reč Božju i svetu veru Hristovu, i prizivajte čistim srcem presveto Ime Njegovo, i ne lenstvujući u svetim molitvama pripadajte k Njemu ispovedajući grehe svoje, plačući sa suzama pred Njim i Njemu pevajući i pripevajući u srcima vašim svagda mu pevajući i pripevajući u srcima vašim svagda dan i noć neprestano.

Činimo djela vjere, mi koji smo primili od Njega besmrtnu vjeru, dar – da ne umremo nikada

Jer Bog, kada Ga ljudi ispovedaju i mole Mu se, sam uverava ljude i duhovno ulazi verom u srca onih koji dobro slušaju nauku Njegovu. Jer duhovna nauka nije igra, niti reči bezumlja misli ljudskih, nego je to propovedana sveta vera Božja na kojoj su osnovani sveti činovi u Hristu Isusu Gospodu našem, o Kome Proroci Svetim Duhom Božjim prorekoše, i Apostoli naučiše, i Mučenici ispovediše, i svi Sveti sačuvaše, i Prepodobni oci besprekorno održaše kao na nedeljivom krajeugaonom Kamenu crkvenom Hristu Koji je Premudrost i Sila Očeva [i to sačuvaše] svetoduhovski i silno i krepko i čvrsto i pouzdano u veri. [Hristos] i do sada mnoge uverava i utvrđuje i svima potvrđuje Svoju veru božansku.

On, Preblagi Čovekoljubac, i do nas dostiže Svojom bogatom milošću, ispravljajući naše nedostatke, hoteći kao Pastir istiniti da nas, zabludele ovce, sakupi u nebeski tor (Svoj). Dosežući do toga tora misaonim i duševnim očima (našim), mi Mu se svagda molimo pripadajući Mu u svaki čas, i ispovedajući Mu se, kako On sam daruje iskazati to ili pomisliti i neizrečeno sačuvati. I mi, satvorivši volju Njegovu, dobićemo od Njega spasenje u ovom veku i u budućem, ako verno sačuvamo zapovesti Njegove koje nam je sam Gospod zapovedio da držimo i obećao nam za to nebesku nagradu, rekavši: „Zaista vam kažem: Ko održi reč Moju neće vidjeti smrti vavijek“.

Da, čeda moja ljubljena, šta je pouzdanije i pravednije od ove reči koju Hristos sam posvedočava i potvrđuje istinom? Šta je bolje od ovoga: ne okusiti smrti doveka? Jer samo to neokušanje smrti već je daleko od greha, jer je okušanjem greha ukus smrti ušao u sav rod ljudski do Hrista. Radi toga okusi smrt On, Koji je bezgrešan i besmrtan po [Svom] prvom rođenju od Oca, no okusi je radi nas, i postrada, da i mi verom u Njega okusimo besmrtnost, kao što reče Prorok: „Okusite i vidite kako je dobar Gospod“. Veoma je dakle dobar [Gospod] i pravedna i veran i svima rečima Svojim, i sva su dela Njegova u veri. Zato čeda moja bogoljubljena, mi koji Ga ljubimo treba da činimo dela vere u Hristu Isusu Gospodu našem, mi koji smo primili od Njega besmrtnu veru, toliki dar – da ne umremo nikada!

Zato, ako ovo sačuvate, bićete blaženi od Boga u vekove, i blažena biće srca vaša, i blažene biće duše vaše, i bićete blaženi vi koji ste primili veru Božju i sačuvali je u čistoti. Gledajući na besmrtni dar Hristov, tvorite svagda besmrtna dela u Hristu: veru čistu i molitvu čestu, imajući prema Njemu ljubav i nadu, i savest čistu pred Bogom i ljudima, post i bdenje, na zemlji ležanje, istinu u svemu, čistotu telesnu i duševno uzdržanje, čuvajući razum svetog krštenja – prosvećenja Božjeg, kojim se odrekosmo Satane i svih dela njegovih. I svagda ljubiti pokajanje i ispovedanje grehova svojih i plakanje nad njima; umiljenje, smirenje, pravednost, poučenje, ispravljanje života svoga, mržnju na greh; ne opijanje, ne bludničenje, nego, naprotiv, čist život kakav je Božjim očima ugodno gledati.

Šta je bolje od ovoga: ne okusiti smrti dovijeka?

Jer Bog je jedan od početka i u beskonačne vekove. I ovo je prva zapovest rečena onima koji Ga ljube: da svaki od vas „ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, svim umom svojim, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom“. I neka budu reči ove, koje vam ja danas zapovedam, napisane na srcima vašim i u dušama vašim, da se bojite Gospoda Boga Svedržitelja, i Njemu jedinome da služite sa strahom i trepetom, i Njemu jedinome uznosite čast i slavu, i Njemu jedinome priljubljujte se, i Imenom Njegovim ne kunite se, nego neka je vaša reč po Apostolu: da da, i ne ne.

I uopšte, neka se nikako ne spominje među vama drugi Bog, osim Onoga Koji je stvorio nebo i zemlju; ničemu „od onoga što je na nebu gore i što je na zemlji dole i što je u vodi pod zemljom, da se ne poklonite niti mu poslužite“, osim Gospodu Bogu vašem, u Koga se krstiste i poverovaste, i odrekoste se tajnoga srama, i postadoste zajedničari dobre vere Njegove i saučesnici besmrtnosti Njegove.

Njega jedinoga neodstupno se držite, jer je „pred očima Njegovim sve otkriveno“, kao Što reče Apostol“, i „jer je Bog naš oganj koji spaljuje“; i „uzvraća za grehe očeva na deci do trećega i četvrtoga kolena, onima koji Ga ne ljube i ne tvore volju Njegovu, a čini milost na hiljade i desetine hiljada onima koji Ga ljube i drže zapovesti Njegove“. Jer je on „Bog nad bogovima i Gospodar nad gospodarima, Bog Veliki i Silini i Strašni“. Da „držite zapovesti Njegove, i da izvršujete pre očima Njegovim sve reči koje vam zapovedih“, „da bude dobro vama i sinovima vašim posle vas, i živi budete doveka, ako činite dobro i ugodno pred Gospodom Bogom vašim“, Kome (neka je) slava i bespočetnost u beskonačne vekove, amin.

Prijevod: Episkop Atanasije (Jevtić)