Sveti Jovan Kasijan: Vidovi našeg odricanja od sveta
5. Postoje tri vida odricanja od sveta: prvo, u kome telesno ostavljamo sva bogatstva i sticanja u svetu; drugo, u kome ostavljamo pređašnje navike, poroke i strasti, kako duševne, tako i telesne; i treće, u kome, odvlačeći um od svega sadašnjeg i vidljivog, sagledavamo samo buduće i čeznemo za onim što je nevidljivo. Gospod je Avraamu zapovedio da istovremeno izvrši sva ova tri odricanja, rekavši: Idi iz zemlje svoje, i od roda svoga, i iz doma oca svoga (Post.12,1). Iz zemlje svoje, tj. od svetskog bogatstva i od zemaljskog sticanja; od roda svoga, tj. od pređašnjeg načina života, ranijih navika i poroka, koji su nam veoma srodni, kao da su jednokrvni sa nama, prilepivši nam se od samog rođenja; iz doma oca svoga, tj. od svakog sećanja na svet i na sve što u njemu sreće naš pogled. To se ostvaruje kada, umrevši sa Hristom za svetske stihije, po apostolu, gledamo već ne na ono što je vidljivo, nego na ono što je nevidljivo (Jer je ono što se vidi privremeno, a ono što se ne vidi, večno) (2.Kor.4,18); kada, izašavši srcem iz ove privremene i vidljive kuće, svoje oči i um obraćamo prema domu u kome imamo prebivati večno; kada, živeći po telu, ne vojujemo po telu u Gospodu (2.Kor.10,3), delom i životom objavljujući onu izreku blaženog apostola: Naše življenje je na nebesima (Fil.3,20)
6. Nećemo imati mnogo koristi ukoliko, sa svim žarom vere izvršivši prvo odricanje, sa istom revnošću ne izvršimo i drugo, kako bismo, uspevši da ga steknemo, postigli i treće, u kome ćemo, izišavši iz kuće našeg pređašnjeg oca po starom čoveku, svecelo ustremiti pogled našeg uma prema nebeskom. Stoga, ako želimo da postignemo istinsko savršenstvo, treba da stremimo, da ostavivši telesno roditelje, otadžbinu, bogatstva i svetska zadovoljstva, i srcem ostavimo [sve što smo napustili], te da se više nikada ne vraćamo sa pohotom na ono što smo sa prezrenjem odbacili. [Inače ćemo biti] slični Izrailjcima koji su, po izlasku iz Egipta i posle kušanja nebeske mane, zaželeli nečista i skverna jela Egipatska, govoreći: Dobro nam je bilo u Egiptu, kada smo sedeli kod lonaca sa mesom (Izl.16,3; Broj.11,5). I svako ko se, po odricanju od sveta, vraća ranijim brigama, ili primamljuje ranijim željama, delom i mišlju govori isto što i oni: Dobro nam je bilo u Egiptu (tj. svetu). Nama neće doneti nikakve koristi ako svet napustimo samo telom, ili ako preseljenje iz ovog Egipta bude samo po mestu. Mi na isti način treba da steknemo i odricanje srcem, koje je mnogo više i korisnije. Evo šta je objavio apostol o odricanju koje smo nazvali telesnim: I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam telo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi (1-Kor.13,3). To znači da mi neće doneti nikakvu korist odricanje [od svega] i sažeženje spoljašnjeg čoveka, kao ni mučeništvo i sažeženje svog tela (koje predajemo za Hrista), ukoliko sam, sa druge strane, netrpeljiv, gnevljiv, zavidljiv ili gord, ukoliko se budem raspaljivao zbog uvreda drugih, ili tražio svoje, ukoliko budem pomišljao o onome što je zlo, ili netrpeljivo i nerado podnosio sve što mi se dogodi. Jer, unutrašnji čovek je, pri tome, još [uvek] obložen ranijim strastima.
7. Prema tome, sa svom upornošću treba da žurimo k tome da i naš unutrašnji čovek zbaci sa sebe i rasturi sve što je sabrao u prethodnom životu, tj. bogatstvo strasti koje su, pricepljujući se telu i duši, u pravom smislu naše. I ukoliko, dok smo još u ovom telu, one ne budu odsečene i odbačene, ni po ishodu neće prestati da nas prate. Kao što vrline (ili sama ljubav, koja je izvor vrlina) koje se steknu u ovom veku, i po končini ovog života, svoga ljubitelja čine prekrasnim i svetlonosnim, tako i poroci, pokrivši nekako dušu odvratnim bojama, ne odstupaju od nje uprljane i u onom prebivalištu bez kraja. Lepota ili odvratnost duše se rađa od kakvote vrlina ili poroka. Neka od tih boja, koja se dobija od njih čini je ili tako svetlom i prekrasnom da je dostojna da čuje proročku reč: I Car će poželeti lepotu tvoju (Ps.45,11), ili potpuno crnom, smradnom i bezobličnom, tako da može sama, ispovedajući svoje skverni, da kaže: Usmrdeše se i zagnojiše se rane moje od bezumlja moga (Ps.38,6). Stoga su one (vrline i strasti) naše lično bogatstvo, koje nerazlučno prebiva sa dušom, i koje nam ni car ne može dati, niti neprijatelj oteti od nas. One su upravo naše bogatstvo, koje ni sama smrt nije moćna da otrgne od duše.
