Sveti Antonije Veliki: Pouke o svetom životu (9)

81. Imajući vlast u rukama, nemoj nikome olako da pretiš smrću, znajući da si i ti po prirodi podložan smrti i da duša svlači telo kao svoju poslednju haljinu. Shvatajući to jasno, postupaj krotko i, čineći dobro, stalno blagodari Bogu. Onaj ko nije štedar, u sebi nema [nikakve] vrline.

82. Nemoguće je i neostvarivo izbeći smrt. To znaju istinski slovesni ljudi te, izvežbani u vrlinama i bogoljubivim mislima, smrt prihvataju bez, uzdisanja, straha i plača, sećajući se njene neizbežnosti i izbavljenja od ovozemaljskih zala.

83. Ne treba mrzeti one koji su zaboravili dobar i bogougodan način života i koji ne misle u skladu sa pravim i bogougodnim dogmatima. Naprotiv, prema njima treba biti milostiv kao prema [ljudima] obogaljenog rasuđivanja i slepog srca i razuma. Prihvativši zlo kao dobro, oni propadaju u neznanju. Ti triput okajani i dušom nerazumni [ljudi] ne poznaju Boga.

84. Ne trudi se da mnogima govoriš reči o pobožnosti i čestitom životu! Ovo ne govorim iz zavisti, već zato što ćeš, čini mi se, nepromišljenima izgledati smešan. Jer, slično se sličnome raduje. Takve reči imaju malobrojne, pa čak i sasvim retke slušaoce. Otudaje bolje da ćutiš – osim [u slučaju kad treba reći] o onome što Bog želi radi čovekovog spasenja.

85. Duša sastradava telu, dok telo ne sastradava duši. Tako, kada se telo poseče, i duša sastradava, a kada je jako i zdravo – i osećanja duše uživaju zajedno sa njim. Međutim, dok se duša premišlja, telo se ne premišlja. Ono, naprotiv, ostaje po strani, jer premišljanje jeste bolećivo osećanje duše, kao što su to, uostalom, i neznanje, gordost, neverovanje, lakomost, mržnja, zavist, bes, bezobzirnost, taština, častoljublje, dvoumljenje, ali i osećanje za dobro. Sve se to dešava u duši.

86. Razmišljajući o Bogu, budi pobožan, nezavistljiv, dobar, celomudren, krotak, darežljiv po svojim mogućnostima, druželjubiv, pomirljiv i tome slično. Jer, neukradivi imetak duše jeste ugađanje Bogu pomoću sličnog, pri čemu nikoga ne treba osuđivati, niti govoriti: „Taj čovek, koji je sagrešio, jeste rđav“. Bolje je tragati za zlom u sebi i razmatrati svoj sopstveni način života, pitajući se da li je Bogu ugodan. Šta nas se tiče da li je neko drugi rđav?

87. Istinski čovek se stara da bude pobožan. A pobožan je onaj ko ne želi tuđe. Čoveku je, pak, tuđe sve što je stvoreno. On, dakle, kao obraz Božiji, prezire sve to. Čovek postaje obraz Božiji kada živi ispravno i bogougodno. To, međutim, ne može da ostvari ukoliko se ne oslobodi [svega] žitejskog. Onaj ko ima bogoljubiv um zna koliku duševnu korist i pobožnost rađa ovakav životni stav. Stoga bogoljubiv čovek nikoga ne kori za ono u čemu i sam greši. Takvo držanje je znak duše koja se spasava.

88. Oni koji se svom silom upinju da steknu privremeni imetak i, ne mareći za smrt niti za gubitak sopstvene duše, imaju naklonost ka zlim delima, nisu drugo do bednici koji ne pogađaju ono što im je na korist. Oni ne misle o patnji koju ljudima posle smrti nanosi zlo.

89. Zlo je strast tvari. Bog nije uzročnik zla. On je ljudima dao znanje i razumevanje, sposobnost razlikovanja dobra i zla i samovlasnost [slobodu]. Ono, dakle što rađa zle strasti jeste ljudski nemar i lakomislenost. Bog ni u kom slučaju nije njihov vinovnik. Demoni su postali zli svojim voljnim izborom, kao uostalom i većina ljudi.

90. Čovek koji živi pobožno ne dopušta da mu se zlo uvuče u dušu. Duša, pak, u kojoj nema zla, nalazi se izvan opasnosti i povredivosti. Takve ni drski demon, ni slučajnost ne drže u svojoj vlasti. Njih Bog izbavlja od zala i kao bogopodobne ih čuva nepovređene. Ako ga neko pohvali, on će se u sebi nasmejati onima koji ga hvale. Ukoliko ga, pak, neko pokudi, on se neće braniti pred onim koji ga ruži, niti će negodovati zbog onoga što se o njemu govori.

Izvor: Dobrotoljublje