Покров Пресвете Богородице, понедјељак, 14. октобар
14/10/2024
Св. Андреј Јуродиви, уторак, 15. октобар
15/10/2024

Свети Антоније Велики: Поуке о светом животу (9)

81. Имајући власт у рукама, немој никоме олако да претиш смрћу, знајући да си и ти по природи подложан смрти и да душа свлачи тело као своју последњу хаљину. Схватајући то јасно, поступај кротко и, чинећи добро, стално благодари Богу. Онај ко није штедар, у себи нема [никакве] врлине.

82. Немогуће је и неоствариво избећи смрт. То знају истински словесни људи те, извежбани у врлинама и богољубивим мислима, смрт прихватају без, уздисања, страха и плача, сећајући се њене неизбежности и избављења од овоземаљских зала.

83. Не треба мрзети оне који су заборавили добар и богоугодан начин живота и који не мисле у складу са правим и богоугодним догматима. Напротив, према њима треба бити милостив као према [људима] обогаљеног расуђивања и слепог срца и разума. Прихвативши зло као добро, они пропадају у незнању. Ти трипут окајани и душом неразумни [људи] не познају Бога.

84. Не труди се да многима говориш речи о побожности и честитом животу! Ово не говорим из зависти, већ зато што ћеш, чини ми се, непромишљенима изгледати смешан. Јер, слично се сличноме радује. Такве речи имају малобројне, па чак и сасвим ретке слушаоце. Отудаје боље да ћутиш – осим [у случају кад треба рећи] о ономе што Бог жели ради човековог спасења.

85. Душа састрадава телу, док тело не састрадава души. Тако, када се тело посече, и душа састрадава, а када је јако и здраво – и осећања душе уживају заједно са њим. Међутим, док се душа премишља, тело се не премишља. Оно, напротив, остаје по страни, јер премишљање јесте болећиво осећање душе, као што су то, уосталом, и незнање, гордост, неверовање, лакомост, мржња, завист, бес, безобзирност, таштина, частољубље, двоумљење, али и осећање за добро. Све се то дешава у души.

86. Размишљајући о Богу, буди побожан, независтљив, добар, целомудрен, кротак, дарежљив по својим могућностима, дружељубив, помирљив и томе слично. Јер, неукрадиви иметак душе јесте угађање Богу помоћу сличног, при чему никога не треба осуђивати, нити говорити: „Тај човек, који је сагрешио, јесте рђав“. Боље је трагати за злом у себи и разматрати свој сопствени начин живота, питајући се да ли је Богу угодан. Шта нас се тиче да ли је неко други рђав?

87. Истински човек се стара да буде побожан. А побожан је онај ко не жели туђе. Човеку је, пак, туђе све што је створено. Он, дакле, као образ Божији, презире све то. Човек постаје образ Божији када живи исправно и богоугодно. То, међутим, не може да оствари уколико се не ослободи [свега] житејског. Онај ко има богољубив ум зна колику душевну корист и побожност рађа овакав животни став. Стога богољубив човек никога не кори за оно у чему и сам греши. Такво држање је знак душе која се спасава.

88. Они који се свом силом упињу да стекну привремени иметак и, не марећи за смрт нити за губитак сопствене душе, имају наклоност ка злим делима, нису друго до бедници који не погађају оно што им је на корист. Они не мисле о патњи коју људима после смрти наноси зло.

89. Зло је страст твари. Бог није узрочник зла. Он је људима дао знање и разумевање, способност разликовања добра и зла и самовласност [слободу]. Оно, дакле што рађа зле страсти јесте људски немар и лакомисленост. Бог ни у ком случају није њихов виновник. Демони су постали зли својим вољним избором, као уосталом и већина људи.

90. Човек који живи побожно не допушта да му се зло увуче у душу. Душа, пак, у којој нема зла, налази се изван опасности и повредивости. Такве ни дрски демон, ни случајност не држе у својој власти. Њих Бог избавља од зала и као богоподобне их чува неповређене. Ако га неко похвали, он ће се у себи насмејати онима коjи га хвале. Уколико га, пак, неко покуди, он се неће бранити пред оним који га ружи, нити ће негодовати због онога што се о њему говори.

Извор: Добротољубље