Sveti Antonije Veliki: Pouke o svetom životu (8)

71. Ljudi ne treba da poseduju ništa izlišno. Ukoliko, pak, imaju više no što im je potrebno, treba pouzdano da znaju da je sve u ovome životu po prirodi propadljivo, otuđivo, izgubljivo i lomljivo. Znajući to, ipak, ne smeju da padaju u malodušnost zbog onog što se dešava u životu.

72. Znaj da su telesni bolovi prirodno svojstveni telu, budući da je truležno i veštastveno. Stoga vaspitana duša treba da rado pokazuje uzdržljivost i strpljenje u takvim stradanjima, i nipošto da ne ukoreva Boga zbog toga što je sazdao telo.

73. Oni koji se takmiče na olimpijskim [igrama] ne dobijaju venac ako pobede jednog, ili dvojicu, ili trojicu, nego ako pobede sve takmičare. Tako, dakle, i svako ko želi da od Boga bude ovenčan, treba da vežba dušu svoju u celomudrenosti, i to ne samo u odnosu na telesne strasti, nego i odnosu na dobitak, i otimanje i zavist, i hranu, i praznu slavu, i poruge, i ubilačke [namere] i ostalo ovakvo.

74. Nemojmo se odlučiti za čestit i bogoljubiv život radi pohvale čovečije nego, naprotiv, vrlinski život izaberimo radi spasenja duše. Jer, svakog dana imamo smrt pred očima našim: sve što je ljudsko neizvesno je.

75. U našoj je vlasti da celomudreno živimo, ali da se obogatimo već nije. Šta dakle? Zar treba da osudimo svoju dušu radi kratkovremenog privida bogatstva, čije sticanje, uostalom, i nije u našoj vlasti, ili – radi želje za bogatstvom? O, zašto li bezumno trčimo, ne znajući da je smirenoumlje ispred svih vrlina, kao što je ispred svih strasti stomakougađanje i želja za žitejskim [stvarima].

76. Razboriti ljudi treba neprestano da se sećaju da ćemo se, ukoliko u životu pretrpimo male i kratkotrajne nevolje, posle smrti naslađivati najvećim uživanjem i večnom sladošću – Stoga borac protiv strasti, koji želi da dobije venac od Boga, ne treba da bude malodušan ako padne i ne treba da očajava, ostajući u padu, već da ustane i da se opet bori, starajući se da se ovenča. I koliko god da se dešava da pada, neka se trudi da se diže – sve do poslednjeg daha. Telesni podvizi jesu dušespasonosna oruđa vrlina.

77. Životne muke čine da muževi i dostojni podvižnici od Boga dobiju venac. Jer, u životu nam valja umrtviti udove u odnosu ne sve žitejsko. Mrtvac se, naime, nikad neće brinuti o bilo čemu žitejskom.

78. Slovesna i podvižnička duša ne bi smela odmah da klone i da se uplaši zbog strasti kojima je podlegla, da ne bi bila ismejana kao plašljiva. Uznemirena ovozemaljskim brigama i maštarijama, duša skreće sa doličnog [puta]. Naše duševne vrline nas vode ka večnim dobrima, dok dobrovoljna ljudska zloća prouzrokuje paklena mučenja.

79. Slovesnog čoveka napadaju njegova telesna čula i to pomoću duševnih strasti. Ima pet telesnih čula: čulo vida, mirisa, sluha, ukusa i dodira. Preko ovih pet čula bedna duša pada u ropstvo svojih sopstvenih strasti. Postoje četiri duševne strasti: taština, radost [u telesnom pokoju], gnev i kukavičluk. Čovek koji pomoću razboritosti i stalnog razmišljanja dobro vojuje u duhovnom boju i savlada i pobedi strasti, više neće biti napadan, već će osetiti mir u duši. [Takovoga] Bog ovenčava vencem pobednika.

80. Neki od gostiju u ubogim krčmama dobijaju postelju za prenoćište, a neki u nedostatku postelje moraju da spavaju na podu. Ali, i oni hrču u snu kao i oni koji spavaju na postelji. A kada prođe noć, u zoru ustaju i oni koji su imali postelju i oni koji je nisu imali. [Tada] svi zajedno izlaze iz krčme, noseći samo svoj prtljag. Isto se zbiva i sa svim ljudima koji dolaze u ovaj život: kako sa onima koji su proživeli umereno, tako i sa onima koji su proživeli u slavi i bogatstvu. Svi odlaze iz ovoga života kao iz krčme, ne odnoseći sa sobom ništa od životnih uživanja i bogatstva, već samo dela učinjena u životu – bilo dobra, bilo zla.

Izvor: Dobrotoljublje