Sveti Antonije Veliki: Pouke o svetom životu (7)

61. Ako posumnjaš u to da Bog vidi svaki tvoj postupak, razmisli o tome kako ti, budući čovek i prah, možeš odjednom istovremeno da imaš u vidu razna mesta i da razmišljaš o njima. Koliko li tek to važi za Boga koji sve vidi kao zrno gorušično i koji sve oživljava i hrani kako hoće.

62. Kada zatvoriš kućna vrata i ostaneš u kući sam, znaj da se pored tebe nalazi anđeo koga Bog određuje svakom čoveku. Njega Jelini nazivaju kućnim demonom. On nikada ne spava i ne može se prevariti. On je uvek uz tebe, sve vidi i mrak ga ne ometa. Zajedno sa njim i Bog je prisutan na svakome mestu. Ne postoji, naime, nijedno mesto niti bilo kakva tvar, u kojoj nije prisutan Bog kao Onaj koji je od svega veći i koji sve drži u Svojoj ruci.

63. Vojnici čuvaju položenu zakletvu vernosti kesaru zato što ih on hrani. Koliko li tek mi treba da se trudimo da neprestano, neućutnim ustima, blagodarimo i ugađamo Bogu koji je sve sazdao čoveka radi?

64. Blagodarnost Bogu i čestit život jesu plodovi kojima čovek ugađa Bogu. Zemaljski plodovi ne rađaju odjednom, već zahtevaju vreme, kišu i staranje. Na isti način i ljudski plodovi blistaju tek posle podviga, staranja, vremena, istrajnosti, uzdržavanja i strpljenja. Ako li nekim ljudima budeš izgledao pobožan, nemoj verovati samome sebi dokle god si u telu, niti smatraj da si ičim ugodio Bogu. Znaj da čoveku nije lako da se do kraja sačuva od greha.

65. Ljudi ništa ne smatraju časnijim od reči. Reč je tako silna da njome i blagodarenjem služimo Bogu. Međutim, upotrebljavajući nepotrebne ili pogrdne reči, mi osuđujemo dušu svoju. Delo neosetljivog čoveka je da, dok samovlasno koristi rđavu reč ili čini lukavo delo, za svoj greh okrivljuje svoje poreklo ili nekog drugog.

66. Ako se staramo da uklonimo svoje telesne mane da nam se ne bi smejali oni koji su pored nas, utoliko više treba da se svom silom staramo da se iscelimo od duševnih strasti, da ne bismo bili beščasni i porugani pred licem Božijim na budućem sudu. Budući samovlasni, možemo, samo ako hoćemo, da ne izvršimo rđava dela, premda nas i privlače. Možemo, i u našoj je vlasti, da živimo bogougodno. Niko nikada ne može da nas protiv naše volje prisili da činimo zlo. Tako se podvizavajući, bićemo ljudi dostojni Boga, živeći kao anđeli na nebesima.

67. Ako hoćeš, možeš biti rob strastima, i ako hoćeš, možeš biti slobodan i nepodložan strastima. Jer, Bog te je stvorio samovlasnim [slobodnim]. Ko pobedi telesne strasti, venčava se nepropadivošću. Uostalom, da ne postoje strasti, ne bi postojale ni vrline, a ni venci koje Bog daruje dostojnim ljudima.

68. Duše onih koji ne vide šta im je korisno i ne znaju šta je dobro, pate od slepila, a rasuđivanje im je pomućeno. Stoga njima i ne treba poklanjati pažnju, da i sami, hteli – ne hteli, kao kakvi slepci, nepromišljeno ne bismo dospeli u isto stanje.

69. Ne treba se gneviti na one koji greše – čak ni onda kada njihovi postupci nisu ništa drugo do zlodela koja zaslužuju kaznu. Dužni smo, naprotiv, radi same pravde, da krivce vraćamo [na pravi put], pa i da ih, ako zatreba, kažnjavamo, bilo lično, bilo preko drugih ljudi. Međutim, nikako ne treba da se na njih gnevimo ili ljutimo. Gnev, naime, dejstvuje samo po strasti, a ne po rasuđivanju i po pravdi. Ne treba, opet, ni da prihvatamo postupanje onih koji se [prema krivcima odnose] previše milostivo. U stvari, zli treba da budu kažnjeni radi samog dobra i radi pravde, a ne radi vlastite strasti gneva.

70. Jedini bezbedan i neukradivi imetak jeste [imetak] duše, tj. vrlinski i bogougodni život, bogopoznanje i vršenje dobrih dela. Bogatstvo je, naprotiv, slep vodič i nerazuman savetnik. Upropašćuje svoju neosetljivu dušu onaj ko bogatstvo upotrebljava na zlo i na slasti.

Izvor: Dobrotoljublje