Sveti Antonije Veliki: Pouke o svetom životu (6)

51. Postavši svesna zla, duša ga mrzi kao kakvu najsmradniju zver. Naprotiv, zlo voli onaj koji ga ne shvata. Svog ljubitelja ono zarobljava, držeći ga kao sužnja. Taj nesrećnik i jadnik niti uviđa niti shvata šta mu je na korist, već naprotiv, misli da je zlo nešto što ga krasi, te se raduje.

52. Čistu dušu kao dobru Bog obasjava i prosvećuje, te um tada razmišlja o dobru i rađa bogoljubive reči. A od duše koja se uprljala zlom, Bog se okreće ili, bolje rečeno, sama duša se odvaja od Boga, a zli demoni se uvlače u pomisao i navode je na nepodobna dela – na preljubu, ubistva, otimanje, svetotatstvo i tome slično, tj. na demonska dela.

53. Oni koji poznaju Boga ispunjeni su dobrim i blagim mislima, te žele ono što je nebesko, a prenebregavaju ovozemaljsko. Takvi ljudi niti se mnogima dopadaju, niti im se mnogi dopadaju. Usled toga nerazumno mnoštvo ne samo da ih mrzi, već im se i podsmeva. Oni, pak, rado trpe nemaštinu, znajući da ono što mnogima izgleda zlo za njih predstavlja dobro. Jer, onaj ko ima na umu ono što je nebesko, veruje Bogu i zna da sve što postoji predstavlja tvorevinu Njegove volje, dok onaj ko to ne razume – uopšte i ne veruje da svet predstvalja delo Božije i da je nastao radi čovekovog spasenja.

54. Ljudi ispunjeni zlom i opijeni neznanjem ne poznaju Boga, niti su trezveni dušom. A Bog se umom [poznaje]. On, dakako, nije vidljiv, ali je očigledan u vidljivoj [stvarnosti], kao duša u telu. Kao što je nemoguće da telo postoji bez duše, tako je nemoguće da sve što se vidi i što jeste postoji bez Boga.

55. Zašto je stvoren čovek? Zato da, shvativši sve što je Bog stvorio, sagledava i proslavlja Sazdatelja koji je sve stvorio čoveka radi. A um koji privlači ljubav Božiju jeste nevidljivo dobro koje Bog zbog blagog života daruje dostojnima.

56. Slobodan je onaj ko ne robuje uživanjima, i ko razboritošću i celomudrenošću gospodari nad svojim telom, sa velikom blagodarnošću se zadovoljavajući onim što mu Bog daje, pa makar to bilo i sasvim oskudno. Ako dođe do saglasnosti između bogoljubivog uma i duše, čitavo telo će mirovati, čak i mimo svoje volje. Ukoliko duša ushte, svaki telesni pokret se gasi.

57. Ljudi koji nisu zadovoljni onim što imaju za opstanak, nego streme ka većem, predaju se u ropstvo strastima koje uznemiruju dušu i unose u nju pomisli i maštarije, po kojima ono što se ima jeste loše. I kao što predugačke haljine ometaju takmičare pri trčanju, tako i želja za prekomerenim imetkom sprečava duše da se podvizavaju, pa i da se spasu.

58. Nalazeći se negde prinudno, protiv svoje volje, čovek se oseća kao kažnjenik u zatvoru. Stoga budi zadovoljan onim što jeste da ne bi, budući neblagodaran, neosetno sam sebe kažnjavao. Tu postoji jedan jedini put – prenebregavanje ovozemaljskoga.

59. Kao što nam je Bog dao čulo vida da raspoznajemo vidljive stvari, tj. šta je belo i koje je crna boja, tako nam je darovao i slovesnost da možemo da razlikujemo šta je korisno za dušu. Odvojivši se, pak, od misli, želja rađa uživanje, ne dopuštajući duši da se spase, niti da se sjedini sa Bogom.

60. Nisu gresi ono što biva po prirodi, već lukava [dela] koja činimo po proizvoljenju. Nije greh jesti nego jesti bez blagodarnosti [Bogu] i jesti nepristojno i neuzdržano. Jer, jelo služi tome da se telo održi u životu, a ne da izaziva bilo kakve rđave misli. Isto tako, nije greh bezazleno gledati, nego je greh gledati zavidljivo, gordo i nezasitno. Greh je, dalje, ne slušati mirno, već gnevno; ne obuzdavati jezik i ne podsticati ga na blagodarenje [Bogu] i na molitvu, nego na ogovaranje; i kada ruke ne služe za vršenje milostinje, već za ubistva i za pljačku. Tako, svaki naš ud greši kada po svom proizvoljenju – a protiv volje Božije – čini zlo umesto dobra.

Izvor: Dobrotoljublje