Sveti Antonije Veliki: Pouke o svetom životu (5)

41. Nesposobniji ljudi ne treba da očajavaju, da odustaju od bogoljubivog i vrlinskog života niti da ga zanemaruju, smatrajući da je za njih nedosežan i nedokučiv, već treba da ispitaju svoju snagu i da se postaraju o sebi. Ako i ne budu mogli da do kraja steknu spasenje na osnovu vrline, zahvaljujući trudu i želji postaće bolji, a nikako gori. A ni to nije mala korist za dušu.

42. Čovek se po slovesnosti [svoje duše] sjedinjuje sa neizrecivom Božanskom silom, dok je po svome telesnome [sastavu] u srodstvu sa životinjama. Samo malobrojni, tj. savršeni i slovesni ljudi, trude se da i svojim mišljenjem imaju srodnost sa Bogom i Spasiteljem, što i pokazuju svojim delima i vrlinskim životom. Većina, pak, ljudi, nerazumni dušom, napuštajući božansko i besmrtno usinovljenje, naginju ka mrtvom, nesrećnom i kratkovremenom telesnom srodstvu: oni kao beslovesni misle ono što je telesno, raspaljujući se uživanjima, i odvajajući se od Boga. Oni dušu svoju zbog prohteva svlače sa nebesa u provaliju.

43. Misleći na zajedničarenje i opštenje sa Božanstvom, slovestan čovek nikada neće zavoleti ništa zemaljsko i nisko, nego će mu um biti usredsređen na ono što je nebesko i večno. On [zna] da je volja Božija (kao uzrok svih dobara i izvor večnih blaga za ljude) da se čovek spase.

44. Kada naiđeš na nekoga ko se rado prepire i protivi istini i očevidnosti, odustani od prepirke i popusti mu budući da mu je um okamenjen. Jer, kao što loša voda upropašćuje izvrsna vina, tako i loši razgovori kvare ljude čiji život i mišljenje krase vrline.

45. Kad ulažemo svako staranje i veštinu da bismo izbegli telesnu smrt, utoliko više moramo da se trudimo da izbegnemo duševnu smrt. Jer, onome ko hoće da se spase ništa nije prepreka osim nemara i lenjosti duše.

46. Smatramo da su koji ljudi teško shvataju ono što je za njih korisno i šta znače reči o dobru, [u stvari] bolesni. Oni, pak, koji shvataju istinu, ali se ipak bestidno prepiru, imaju umrtvljenu slovesnu [sposobnost]. Njima je način [ponašanja] postao zverski i oni Boga ne znaju. Njihova duša nije prosvećena.

47. Bog je životinjske vrste proizveo Slovom Svojim za raznovrsne potrebe. Jedne je stvorio da ljudima posluže za hranu, a druge da im služe. Samog, pak, čoveka stvorio je za gledaoca i blagodarnog tumača Njegovih dela. Stoga, neka se ljudi potrude da ne pomru kao beslovesne zveri, ne videvši i ne pojmivši Boga i dela Njegova. Čovek treba da zna da Bog sve može i da Svemogućem ništa nije protivno. On je iz nebića sve što je hteo sazdao i sve tvori Slovom Svojom ljudima na spasenje.

48. Nebeska bića su besmrtna usled dobrote koja u njima postoji. Zemaljska, pak, bića postala su smrtna dobrovoljnom zloćom koja u njima postoji i koja se u nerazumnima umnožava lenjošću i neznanjem Boga.

49. Smrt za ljude koji je [pravilno] shvataju jeste besmrtnost, dok je za neznalice koji je ne shvataju zaista smrt. Ali, ne treba se bojati te smrti, već propasti duše, tj. neznanja Boga. To je za dušu strašno.

50. Zlo je [postalo] strast veštastva. Prema tome, nije moguće da postoji telo bez zla. Shvativši to, slovesna duša sa sebe stresa breme veštastva, tj. zla. Oporavivši se od toga bremena, duša poznaje Boga svih, te počinje da gleda na telo kao na neprijatelja i protivnika, više mu se ne pokoravajući. Tako Bog venčava dušu koja je pobedila strasti zla i veštastva.

Izvor: Dobrotoljublje