Sveti Antonije Veliki: Pouke o svetom životu (4)

31. U razgovorima neka ne bude nikakve grubosti! Jer, slovesne ljude krasi stidljivost i celomudrenost većma nego device. Bogoljubiv um jeste svetlost koja obasjava dušu kao što sunce obasjava telo.

32. Kad god te napadne neka duševna strast, seti se da ljudi koji ispravno misle i koji žele da dolično i bezbedno očuvaju ono što se njih tiče, i koji zadovoljstvom ne smatraju sticanje novca i propadljivih stvari, već pravu i istinsku slavu. Bogatstvo može biti pokradeno i oteto od silnika, dok je vrlina duše pouzdan i neukradiv imetak. Ona i po smrti spasava one koji su je stekli. Ako ovako budemo razmišljali, neće nas obuzimati maštarenja o bogatstvu i o ostalim uživanjima.

33. Nestalnima i neobrazovanima ne dolikuje da poučavaju slovesne ljude. Slovesan čovek u stvari jeste bogougodan čovek, koji ponajvećma ćuti. Kada, pak, govori, govori malo, samo ono što je neophodno i Bogu ugodno.

34. Oni koji streme vrlinskom i bogoljubivom životu, staraju se da steknu duševne vrline. One za njih i jesu prava svojina i večna sladost. Onim što je privremeno oni se služe koliko je potrebno i koliko daje i hoće Bog. Oni sve upotrebljavaju sa mnogo radosti i blagodarnosti, čak i kada je posredi nešto veoma oskudno. Jer, raskošna ishrana, kao ono što je veštastveno, jedino telo hrani. Dotle poznanje Boga, uzdržanje, blagost, dobročinstvo, pobožnost i krotost obožuju dušu.

35. Vlastodršci koji prisiljavaju čoveka da vrši nečasna i za dušu štetna dela ne mogu da zagospodare njegovom dušom, koja je stvorena samovlasnom. Oni mogu da vežu telo, ali ne i proizvoljenje. Slovesan čovek je gospodar [svoje volje], jer ga je [takvim stvorio] Bog, koji je jači od svake vlasti, prinude i sile.

36. Oni koji gubitak novca, ili dece, ili slugu, ili nekog drugog imanja, smatraju za nesreću, valja najpre da znaju da treba da budemo zadovoljni onim što nam Bog daje, a zatim i da dato (ukoliko se traži od nas) treba rado i blagodarno da vraćamo. Nikakvo lišavanje, ili bolje reći vraćanje, ne treba da nam pada teško. Posluživši se, naime, nečim što nije naše, opet ga vraćamo [Onome čije je].

37. Osobina je dobroga čoveka da svoju slobodnu volju ne prodaje za novac, pa makar količina i bila znatna. Jer, [sve u ovom] životu je slično snu, a mašta bogatstva je neizvesna i kratkotrajna.

38. Istinski ljudi treba da se trude da žive bogoljubivo i vrlinski, da bi njihov vrlinski život zasvetleo među ljudima. Kao što parče porfire, prišiveno na belu haljinu kao ukras, blista i [izdaleka] se prepoznaje, tako se i oni revnosno staraju da steknu duševne vrline.

39. Razboriti ljudi treba da posmatraju koliko u sebi imaju snage i pripravnosti koju donosi duševna vrlina, pa da se pripremaju i suprotstavljaju napadima strasti, u skladu sa unutrašnjom snagom, koja im je po prirodi od Boga podarena. Tako prema lepoti i svakoj po dušu štetnoj želji [treba da pokazuju] uzdržanje, prema bolu i neimaštini – strpljivost, a prema poruzi i gnevu – nezlobivost. Tako treba da bude i sa ostalim.

40. Nemoguće je da čovek odjednom postane dobar i mudar, već jedino upornim staranjem, bavljenjem, iskustvom, vremenom, podvigom i čežnjom za delanjem dobra. Dobar i bogoljubiv čovek, koji uistinu poznaje Boga, neprestano i izobilno čini sve što je Bogu ugodno. Takvi ljudi se, uostalom, retko nalaze.

Izvor: Dobrotoljublje