Sveti Antonije Veliki: Pouke o svetom životu (2)

10. Po mišljenju blagorazumnih ljudi, bogataš plemenita roda, ali bez vaspitane duše i bez ikakve vrline u životu, nije drugo do nesrećnik, kao što i slučajan siromah, pa i rob, jeste srećan čovek, ukoliko je ukrašen vaspitanjem i vrlinom u životu. Kao što stranci lutaju po putevima, tako i oni koji se ne staraju da žive vrlinskim životom propadaju, zavedeni željama.

11. Za onoga ko je u stanju da pripitomi nevaspitane i da ih navede da zavole pouku i vaspitanje, treba reći da “stvara” ljude. Isto tako moramo da kažemo da stvaraju ljude i oni koji razvratnike preokrenu na vrlinski i bogougodni život. Oni, u stvari, na neki način, presazdaju ljude. Jer, krotost i uzdržanje dušama ljudskim jesu sreća i dobra nada.

12. Zaista, čovek treba da se podvizava u naravstvenosti i da živi kao što priliči. Uspevši u tome, on će lako spoznati ono što se o Bogu [da spoznati]. Bog promišlja o onome ko ga svim srcem i svom verom poštuje i [daje mu sposobnost da] pobeđuje gnev i pohotu. Pohota i gnev, naime, jesu uzrok svih zala.

13. Čovekom nazivamo ili onoga ko je slovesan ili onoga ko se da popraviti. Nepopravljivoga, naprotiv, obično nazivamo nečovekom, jer nepopravljivost i jeste nečovečna. Takve treba izbegavati. Oni koji su se saživeli sa zlom, nikako se ne mogu naći među besmrtnima.

14. Slovesnost je nešto što nam zaista pripada i čini nas dostojnim da se nazovemo ljudima. Kad bi nas napustila slovesnost [umnostj, od beslovesnih [životinja] bismo se razlikovali samo po drukčijoj telesnoj građi i po drukčijem glasu. Neka, dakle, blagorazumni čovek shvati da je [naznačen za] besmrtnost i neka omrzne svaku sramnu pohotu, uzročnicu smrti među ljudima.

15. Baveći se nekom veštinom, čovek ukrašava odgovarajuće veštastvo i tako pokazuje svaku vrlinu – jedan obrađuje drvo, drugi bakar, a treći zlato i srebro. Tako i mi koji slušamo o dobrom, vrlinskom i bogougodnom vladanju, treba da se pokažemo ljudi slovesnom dušom, a ne samo telesnim građom. Uistinu slovesna i bogoljubiva duša odmah prepoznaje sve što se tiče života. Ona ljubavlju umilostivljuje Boga i istinski mu blagodari. Sve njeno stremljenje i sav njen razum ka Njemu su usmereni.

16. Kao što kormilari pažljivo usmeravaju brod da ne udari o kakav podvodni kamen ili kakvu stenu, tako i oni koji su revnitelji vrlinskog života neka brižljivo razmatraju šta treba da čine, a šta da izbegavaju. Neka drže da su im istiniti i Božanski zakoni na korist, a rđava sećanja neka odsecaju od svoje duše.

17. Kao što kormilari i kočijaši uspevaju u ispravnosti, zahvaljujući staranju i prilježnosti, tako i oni koji se trude da žive doličnim i vrlinskim životom treba da paze i da se staraju da žive dolično i bogougodno. Jer, onaj ko hoće i ko je shvatio da mu je moguće, verujući napreduje ka nepropadljivosti [tj. čistom životu].

18. Slobodnim ljudima nemoj da smatraš one koji su nekim slučajem slobodni, nego one koji su slobodni po načinu svoga života. Ne treba, naime, nazivati uistinu slobodnim zle ili raspusne načalnike. Oni su robovi strasti [vezanih za] tvar. Sloboda i sreća duše jeste prava čistota i prezir prema onome što je privremeno.

19. Podsećaj samog sebe na to da treba neprestano da se pokazuješ [slovesan], i to na osnovu čestitog življenja i delanja. I bolesnici otkrivaju i prepoznaju u lekarima svoje spasioce i dobrotvore, ali ne na osnovu njihovih reči nego na osnovu njihovih spasonosnih i dobrotvornih postupaka.

20. Slovesna i vrlinska duša prepoznaje se i po pogledu, i po hodu, i po glasu, i po osmehu i po načinu provođenja vremena, i po opštenju. Jer, u njoj se sve izmenilo i poprimilo pristojan izgled. Njen bogoljubivi um, kao trezvoumni vratar, odlučno sprečava ulazak rđavim i sramnim sećanjima.

Izvor: Dobrotoljublje